Постови

Приказују се постови за јул, 2022

КАКО ЈЕ ПРОПАО СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Слика
    Медији наших непријатеља често у својим извештајима и вестима воле да нагласе како је „српски национализам у успону“ и како то представља главну „претњу“ за стабилност на „Западном Балкану“. Истина, српски национализам доживљава извесну ренесансу током протеклих пар година, али не можемо говорити о неком правом, истинском, успону, јер српски национализа, у ствари, пропада и трули изнутра. У овом тексту осврнућу се на српски национализам од почетка 20. века све до данас и њему ћу изнети добронамерну, али оштру критику, као и могуће решење за прави препород „најагресивније“ идеологије на простору бивше Југославије.   За почетак, мали осврт на развој српске националне идеје. Вођени идејама Француске револуције, Срби су почетком 19.века и сами покренули своју револуцију, Карађорђев рат и Милошева буна, који ће касније бити обједињени у Први и Други српски устанак, а које је немачки историчар Леополд Ранке објединио у Српску револуцију, ударили су, несумњиво, темељ српске државнос

ДВА НИХИЛИЗМА

Слика
    Пре него што ћу се предати читању, проучавању и схватању Ничеа и његове философије, радије сам се препуштао слушању о истом. Слушао сам шта кажу други о Ничеу пре него што сам и сам почео да схватам Ничеа. Коментари су углавном били негативни и баш то ме је заинтригирало да почнем да читам „Тако је говорио Заратустра“ – и како сам већ при крају те књиге, почео сам да мало боље схаватам идеју нихилизма, али и критику хришћанског морала коју је Ниче, између осталог, изнео у тој књизи. У тексту под називом „Ниче – Апостол Воље“, изнео сам тезу да Ничеова теорија о Натчовеку није нужно антихришћанска, радије бих је назвао антицрквеном, и сада ћу у овом тексту изнети доказе за ту своју тврдњу, али ћу такође изнети и сопствену тезу о ономе што бих ја назвао два нихилизма.   За почетак, Ниче, као син протестантског свештеника, доживео је тешку судбину када је као дечак изгубио оца. То је засигурно био темељ Ничеовог окретања „против“ Бога, јер засигурно не би Милостиви Господ узео С

КО ЈЕ ПОЧИНИО ГЕНОЦИД?

Слика
  Двадесет и седам година је прошло од ослоб o ђења Сребренице. Двадесет и седам година се Србији и српском народу лепи етикета „геноцида“ над такозваним Бошњацима. Као и сваке године, у Сребреници се скупило кусо и репато да „ода пошту“ невиним жртвама. То њихово одавање поште, просто, одише србофобијом и болесном мржњом према свему што је српско. Да ствар буде гора и ироничнија, и у Београду се сваке године окупљају исти они куси и репати, да лицемерно плачу над онима који су три године убијали, клали и палили српска села у подручју Подриња. Дакле, ко је ту жртва, а ко осветник? Ко је ту крви, а ко невин и на крају – ко лежи у хашком казамату, а ко се слободно шеће по Сарајеву и поручује да мира неће бити док се „не ишћерамо“ до краја?   Почетком рата, Сребреница је са свих страна била окружена српским селима. Уједињене нације су 1993.године прогласиле зону Сребренице демилитаризованом, под директном командом УНПРОФОР-а, међутим, муслимани то нису испоштовали, штавише – команда 2

СВИМА ЊИМА ЈЕДНО Z!

Слика
  Рат је у природи човека. Од памтивека човек је бранио, чувао, своју, али и нападао туђу територију, њиву, дом, земљу. У тренутку када је осмислио политику, рат је постао главно средство за остваривање политичких циљева, помешан са религијом, рат је, тада, добио и духовно, метафизичко значење. Борба између добра и зла, људи и богова прожима се готово кроз све митове људског рода.   У тој борби важну улогу су увек имали, али још увек имају и симболи. Спартанци су имали Ламбаду, Римљани су своју чувену Аквилу брижљиво носили испред моћних легија као подсетник да се римски војник бори за славу, моћ и част великог Рима и тако је било и остало све до данашњих ратова. Али, оно што разликује ратове у прошлости и модерних сукоба је јак утицај пропаганде, тако је Свастика, општи симбол за срећу древних Аријеваца, симбол Сунца и светлости, постао омражен након Другог светског рата, док је латично V постало симбол победе Запада над Хитлером и, уопштено, симбол којом су се прослављале победе

СТАЛЕШКА ДРЖАВА

Слика
  Прошло је готово три века од Француске револуције 1789.године, а свет се и даље куне у демократију, „слободу, једнакост и братство“, у парламентаризам, политичке партије...Кажу, либерална демократија није идеална, али је тренутно најбоље решење, као и увек – теоријски све је тачно, практично – и не баш. У овом есеју ћемо се упознати са концептом сталешке државе, критиком исте, али и представићемо експеримент који би, барем теоријски, могао да постане добра алтернатива демократији.   Сталежи или касте су друштвене организације које окупљају људе истог или сличног профила, углавном се припадност сталежу наслеђује с колена на колено. У Европи, сталежи постају основа политичког деловања током касног средњег века, ране ренесансе и барока све до Француске револуције. Углавном се сталежи деле на три групе: Племство, свештенство и трећи сталеж(сви остали), међутим правилнији редослед би ишао овако: Монарх на челу, затим племство, свештенство, војска, сељаци и радници. Такав систем је пос