КАКО ЈЕ ПРОПАО СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

 

 

Медији наших непријатеља често у својим извештајима и вестима воле да нагласе како је „српски национализам у успону“ и како то представља главну „претњу“ за стабилност на „Западном Балкану“. Истина, српски национализам доживљава извесну ренесансу током протеклих пар година, али не можемо говорити о неком правом, истинском, успону, јер српски национализа, у ствари, пропада и трули изнутра. У овом тексту осврнућу се на српски национализам од почетка 20. века све до данас и њему ћу изнети добронамерну, али оштру критику, као и могуће решење за прави препород „најагресивније“ идеологије на простору бивше Југославије.

 

За почетак, мали осврт на развој српске националне идеје. Вођени идејама Француске револуције, Срби су почетком 19.века и сами покренули своју револуцију, Карађорђев рат и Милошева буна, који ће касније бити обједињени у Први и Други српски устанак, а које је немачки историчар Леополд Ранке објединио у Српску револуцију, ударили су, несумњиво, темељ српске државности. Карађорђе је оружјем тежио да отера Турке са српске земље, док је Милош путем дипломатије извршио значајне реформе у новонасталој Србији. И док је велики део Европе још увек био у раљама племства и свештенства, и где сељаци нису имали права над земљом коју су обрађивали, српски сељак је постао власник своје њиве, шуме, воћњака и повртњака. Каснијим развојем других индустријских делатности, по Србији су почеле да ничу занатске и угоститељске  радње, народ је, коначно, био ослобођен кулачког рада, пијаце и радње су неометано радиле у складу са законима што је, у Европи, заиста био револуционарни чин. Дакле, српски национални препород није имао само национални, него и социјални, друштвени карактер, Србин је у тим новим околностима водио борбу за правну државу пре свега.

 

Под Кнезом Михаилом Обреновићем почиње друга етапа националног препорода – уједињење српских земаља у једну државу. То уједињење је био темељ српске политике све до 1918.године, током Пролећа народа(1848 – 1849), у Хабзбуршкој монархији српски народ се изборио за своју аутономију, створена је српска Војводина која ће, у наредним годинама, постати прави расадник наших највећих националних радника. Након стицања независности 1878.године, Србија јесте направила заокрет, окретањем према Аустро-Угарској, ставила се у подређени положај према Бечу, али је и тада српски национализам имао јако упориште у грађанству, нарочито међу омладином. Студенти, сељаци, радници и војници били су темељ јаког националног упоришта, још увек је живео сан о освети Косова, о стварању новог Душановог царства, и српска елита је у буквалном смислу била опијена том замисли и тежила је ка остваривању тог циља. Почетком прошлог века, а стварањем Четничке акције, српски национализам је добио и милитирастички аспект. Налик на пруске хусаре, и српски четници су по Југу сејали страх међу турским касарнама, обучени као цивили, младићи од 20 – 25 година уништавали су турска упоришта по Рашкој, Косову и Македонији, чистећи и спремајући терен за оно што ће, кроз неколико година, неминовно уследити – пропаст Турског царства. Балканским ратовима, Срби су остварили први део своје националне политике. Ослобођена је Стара Србија и почела је убрзана интеграција ослобођених крајева. Затим, пуцњем Гаврила Принципа, отпочела је наша највећа епопеја – Велики рат, у којем су српски националисти показали одлучност за очување своје државе. Храбро, одважно и без страха од смрти, они младићи из Четничке акције, сада су били искусни ратници који су, готово безобзирно, јуришали у непријатељске ровове и ослобађали своју земљу након Албанске голготе. Исход ове јуначке борбе била је непобедива Српска војска на капијама Будимпеште и Беча.

 

 

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, српска национална идеја стављена је по страни у корист такозваном „интегралном југословенству“, Срби више нису били народ, него „племе“ једног заједничког, југословенског национа. Наравно, српски национализам је и даље био жив,  али не толико жив као у предратном и ратном периоду, али је, нажалост, српски корпус био подељен у различите партије, како левице, тако и деснице. Српски интерес је скрајнут у новој држави, интелигенција која је пре само десет-двадесет година причала и заговарала Велику Србију, сада је стидљиво ћутала и, намерно или случајно, игнорисала националне интересе сопственог народа. Сломом Краљевине, Србија се нашла под директном немачком окупацијом, стварањем Владе националног спаса, извршен је можда и последњи револуционарни чин српских националиста. Милан Недић, свестан свог положаја, покушавао је  да, бар у том крњем стању, обнови Србију и српску националну мисао, проблем који су му стварали и комунисти и Немци, спречавали су овог славног генерала да олакша српски положај у „Новој Европи“. Доласком комуниста и смакнућем виђенијих националиста након „ослобођења“ српски национализам је доживео и коначан слом.

 

 

Након пада комунизма, почиње „буђење народа.“ Срби су се сетили Косова, Драже, али и Љотића, Недића, Краља Петра Другог, Карађорђевића и других битних личности који су обележили нашу славну прошлост. Али ни тада није дошло до препорода некада моћног српског национализма. Идеја о Великој Србији је била „интегрисана“ у облик најгорег могућег политиканства, партијашења. Партије и покрети већ више од тридесет година, као у делиријуму, трабуњају о јакој и моћној Србији. Међутим, та јака и моћна Србија би, по њиховом, морала бити потчињена великим силама, у овом случају Русији или Америци. С једне стране имамо новопечене националисте који су, до пре само четрдесет година, плакали за другом Титом, а сада су ватрени борци за српски народ, са друге стране имамо франкештајнски облик национализма који нас тера да се одрекнемо Косова, оних који су за Србију гинули у протеклим ратовима и да се окренемо нашим осведоченим „савезницима“, упркос чињеници да су господа савезници годинама водили најпрљавију кампању против српског народа и, путем рата, поробили нам земљу до те мере, да се у Србији више не пита српски народ  него страни амбасадори, изасланици и други високи комесари, који вршљау по овој земљи и раде шта им се прохте, наравно – уз свесрдну подршку наших „националних“ партијаша.

 

Концепт по којем су Срби „мали и безначајни“ народ на брдовитом Балкану, који не може да живи и размишља без утицаја великих сила штети оном најтврђем српском национализму. Срби и српски националисти се морају евентуално осврнути на своју славну прошлост, да се присете како су пред Србима дрхтала царства, како је српски сељак уништио сваку силу која је претила да му прегази њиву. Ако одбацимо тај чувени „конзерватизам“ који нам је наметнут од стране запада, имамо шансу да створимо српски национализам не по мери Запада и Истока, него по мери самог српског народа.