ЗАШТО СЕ ОДРИЧЕМО СЕБЕ?
Посвећено члановима Дискорд сервера „Православци“: Кефију, Марији, Стефану, Сари, Лексију… У својим дугим суморним размишљањима о пропасти српског народа узео сам у обзире готово све аспекте, од историјских, преко културолошких и економских. Узео сам у обзир да смо, под вишедеценијским јармом комунизма, изгубили правац и окренули се супротно од правца који су наши дични преци, врло често у крви, утабали. Али нисам у обзир узео једну, можда главну ствар, одвајања од вере. Другосрбијански и либерашки лоби воли, посебно у последњих пар година, да „анализира“ зашто се све више младих Срба и Српкиња окреће Православљу и вери, а самим тим и Српству као центру нашег бића. Наравно, у нормалним околностима овакав феномен би представљао извесни препород, ренесансу једног народа који је, у последњих неколико деценија, грдно пропатио од силних ратова и криза. Међутим, то код нас није случај, нажалост. Овдашњи олош, одрођен од националне припадности сопственог народа, повратак