ЗУПЧАНИК

  Уверен сам да свака држава у Европи, па и у свету, има неку своју пету колону. Израз је настао током Шпанског грађанског рата(1936-1939) године и означавао је, у оригиналу, субверзивне снаге, одане Франку, унутар Републиканских редова. Израз је касније постао синоним за свако деловање које је супростављено општем, националном или државничком интересу. Укратко, рећи за неког да је петоколонаш, значи да је та особа отворени или прикривени издајник своје земље.   У нашем, српском, случају, пета колона је посебно занимљива. За разлику од других држава, српска пета колона пати од низа неизлечивих комплекса и фрустрација које, у својој немоћи, покушавају да пројектују на целокупан један народ. Примера ради, када се прича о распаду Југославије, они неће сагледати реалну ситуацију тог времена, да су западне силе индиректно учествовале у најкрвавијем балканском сукобу после Другог светског рата, да су руководства Хрватске и Босне и Херцеговине на најгрубљи начин прекршиле права Срба на св

  Када се рат у Европи завршио 1945.године, готово цео континент је био у рушевинама. Људи су тежили нечему новом. Хтели су утеху и, најважније, хтели су да се Други светски рат никада не понови. На рушевинама старог поретка и старих вредности, ницала је нова Европа, Нови светски поредак, с тим што у том поретку главну реч нису водиле европске државе, већ две нове светске силе – Совјетски савез и Америка. Видевши разарање које је комунизам донео за собом, лидери западних земаља окренули су се супротној страни за помоћ. Маршалов план је помогао економској обнови Европе, али је исто тако везао западни део континента за Америку. Стварањем НАТО пакта током педесетих година прошлог века, западна Европа је постала и војни полигон америчке војске. Европа је цветала у економском, војном и културном смислу, док су државе Источног блока тонуле у дубине комунистичког мрака.   А онда се десила 1989.година и ново „буђење народа.“ Од Пољске до Мађарске, од Украјине до средње Азије ницали су покр

  Протеклог викенда је, на нашу срамоту, одржан такозвани „Европрајд“. На хиљаде и хиљаде педераста изопаченика продефиловало је Београдом борећи се, како су рекли, за своја права. Наравно, није ни било речи о људским правима и слободама, већ се цела та накардна манифестација свела на вређање верских и националних осећања већине. Од наказе која се оденула у Христа у дугиним бојама, до шиптарског провокатора голишавог испред Цркве Светог Марка, геј лобисти су само доказали шта им је главни циљ – провокација и ништа више од тога.   Но, на страну мањина која терорише велики број људи својим бесмисленим захтевима, пажњу нам је привукла реакција, или боље рећи – игнорисање, саме српске државе на ову појаву. Власт је, званично, забранила сва окупљања на дан 17.септембра, али су ови, ипак, марширали Београдом ругајући се држави од које, иронично, траже да им обезбеди права и заштиту. Али то није толико тужно, колика је тужна српска политика која је, под притисцима Запада, попустила и одоб