ЗУПЧАНИК

  Десет година је прошло откако је СНС дошао на власт у Србији. Десет година опозиција у Србији позива на промене, наравно безуспешно, а зашто, питају се многи. Ми ћемо одговорити зашто промене не могу доћи од про-нато, про-еу или, слободно ћемо рећи, млитавих опозиционих лидера.   Међу њима(опозиција) несумњиво има квалитетних људи који, заиста, и имају некакве конструктивне идеје и које би могле донети неки, макар привидни, бољитак земљи и српском народу. Али оно што руши конструктивност тих идеја јесу ови други, који су пре 20 година дошли на власт обојеном „револуцијом“. Шта је био циљ Петог октобра? Да се сруши Милошевић. Такав рецепт желе да примене и на Вучића који је, најблаже речено, испунио готово све влажне снове Друге Србије. Вучићева Србија коначно иде у корак са Европом, организују се шиптарске манифестације по Београду, наш главни град ће бити „домаћин“ европске параде изопаченика. Гранична подручја наше земље су пуна миграната који не дају мира домаћем становништву.

Када причамо о политици, често се људи деле на две фракције – леву и десну. Зато је јако чудно када некоме, ко је на десници, кажемо да смо и социјалисти и националисти. Збуњени погледи, шрекори, оптужбе, па чак и увреде, врло су чести као одговори на изјаву да смо, поред тога што смо националисти, и социјалисти такође. По речима Хосеа Антонија Примо де Ривере, вође шпанске Фаланге, национализам не може постојати без социјализма, као што ни социјализам не може постојати без национализма. Зато ћемо у овом тексту  и објаснити зашто је то тако.   Строга дефиниција национализма гласи: Љубав према своме народу, жеља да се очува национални идентитет. Дакле, национализам је љубав према својој нацији, борба за њено очување, очување традиције, обичаја. Па шта би био социјализам у свему томе? Једноставно речено, социјализам је БРИГА за физички опстанак нације. Комунисти су, намерно или случајно, избрисали појам нације и народа из своје идеологије, тежећи ка стварању бескласног друштва, лише

  Здрав сам умом и телом, и испуњен сам љубављу за своју жену и децу. Волим живот и не очекујем ништа ван њега већ само наставак моје расе и мојег духа. Но, у предвечерје живота, суочавајући се са огромним опасностима за своју француску и европску домовину, осећам дужност деловати док још имам снаге. Верујем да је нужно жртвовати се како бих разбио ову равнодушност која нас је заразила. Одустајем од оно живота што ми је преостало како бих протестовао и утемељио нешто. Изабрао сам врло симболично место, катедралу Нотр Дам у Паризу, коју поштујем и обожавам: изградио ју је гениј мојих предака на месту још старијих култова призивајући наше древно порекло. Док су многи људи робови својих живота, мој чин утеловљује етику воље. Дајем се смрти како бих пробудио успаване савести. Устајем против судбине. Устајем против отрова душе и против прохтева агресивних појединаца да униште темеље нашег идентитета, посебно породица, интимну основу наше више хиљадугодишње цивилизације. И, док браним иденти

    Када сам почео да конципирам идеју анархофашизма тражио сам идеалног политичког узора за то. Иако је првобитна идеја о мешавини анархије и фашизма била само шала, или како се данас каже мим, временом сам у својим мислима почео заиста да развијам темеље те, наочиглед, шизофрене идеологије. Разуме се, нисам могао, нити сам желео да узора тражим у десници и левици, било ми је, суштински, непријатно да изађем и кажем да су ми узор Хитлер, Мусолини, Стаљин, иако су они заиста и имали неког утицаја на мој поглед на свет и у неким ранијим периодима мог политичког обликовања имали су одређени утицај. Схвативши да би угледање на Хитлера у Србији било контрапродуктивно, одлучио сам да политичког узора тражим на неком другом положају, са неким другим идејама и нашао сам га тамо где сам га најмање очекивао – на позицијама конзервативне револуције. Тај мој узор се звао Ернст Јингер.   Ернст Јингер(29.март 1895 – 17.фебруар 1998.) био је немачки писац, војник и философ, најконтроверзнији п

  К олико пута сте у току живота, нарочито у последње две године, чули реч „носталгично“? Носталгија је израз за осећај туге и жалости за нечим што се десило у прошлости. То може бити неки ваш лични догађај, нека успомена. Углавном, људи се осећају носталгични према пријатељима, местима на којима су били или, чешће, носталгија се односи и на љубавне партнере. У суштини – носталгија је безнадежна чежња према нечему што је прошло.   Т ермин је, иначе, уско повезан са романтизмом и Weltschmertz -ом . Оба   покрета су настала у 19.веку, у времену општег националног буђења широм Европе. Народи који су живели под   неком другом државом су се сетили своје славне прошлости и пошле у борбу против окупатора, а за остваривање својих националних тежњи. У романтизму и носталгији, тадашњи националисти су тражили подлогу за своју борбу. Сећање на некадашња, велика и снажна краљевства дала су полете националним покретима од Галиције на Истоку, до Берлина и Пруске на Западу. У нашем случају, Србск

      Д уго времена ми је требало да се дрзнем, па да почнем да читам једног од најконтроверзнијих философа данашњице – Фридриха Ничеа. Са Ничеом и његовим виђењем света сретао сам се, раније, кроз цитате по интернету. Интригирала ме је чињеница да је Ничеова „Воља за моћи“ највише утицала на идеју националсоцијализма. Сматрао сам, међутим, да, тада, још увек нисам био спреман да учиним тако нешто, па да узмем неку Ничеову књигу у руке.   П рошле су године и онда сам, сасвим намерно, отишао у библиотеку и узео „Тако је говорио Заратустра“, сео сам у своју фотељу и почео са читањем, али исто тако и са хватањем бележака и утисака о познатом Ничеовом делу. Ничеов Заратустра није ни налик историјском пророку и философу из 13.века пре нове ере. Попут Христа, и Заратустра почиње своју мисију у 30.години. Али, за разлику од Христа, Ничеов Заратустра проповеда нову религију – религију Натчовека . У бити те „религије“ јесте превазилажење, победа над самим собом, али и победа над други

П ре око десет година сам на једном од својих првих блогова написао текст под називом "Дан победе" у којем сам, као тада острашћени антикомуниста, указао на штетност празновања овог празника. Тада сам имао око 15-16 година и сада, на прагу тридесетим, сматрам да је дошло време да се, из мог угла, донесе коначни суд о Деветом мају. С а идеолошке тачке гледишта, за једног националисту је неприхватљиво да слави дан победе комунистичке армије над Трећим Рајхом, међутим, прошло је готово осамдесет година од догађаја из маја 1945.године, комунизма више нема(барем не у онаквом облику какав је тад постојао), али американизам, који је, такође, победио Немачку, данас је итекако присутан, жив и активан. Иронично је то што су идеолошке разлике између комунизма и национализма готово неприметне у данашњем времену, обе идеологије баштине љубав према земљи и народу, противе се капитализму, Америци и диктату Европске уније. Као и 1939.године, у Европи се ствара нови пакт између деснице и леви

Полазећи од чињенице да је свет дошао до ивице пропасти и да људска врста незадрживо уништава саму себе, а свесни могућности за промене, у име србског народа и целукупног човечанства доноси се овај МАНИФЕСТ АНАРХОФАШИЗМА Као одговор на свеопшту декаденцију друштва, као одговор на све брже и брже пропадање наше националне мисли и као жеља да се то промени, ово су смернице нашег покрета: 1. Верујемо да је пропаст друштва у којем живимо неминовна, да јој се не треба супроставити нити се она може заустави. 2. Верујемо да већ поменуту пропаст морамо убрзати, како би она што пре наступила и како би ми онда успоставили наш поредак. 3. Верујемо у хаос, брзину, смрт, верујемо у неред и уништење и да само оно може довести до битнијих промена у свету. 4. Одбацујемо демократију, либерализам, комунизам и политичку коректност. Одбацујемо све оно што штети нашем народу и нашој Отаџбини. 5. Одбацујемо тежњу ка новцем као ултимативним циљем, подржавамо да новац буде средство за одржавање живота, не сам

Н акон Масакра у Крајстчерчу, на Новом Зеланду, у пролеће 2019.године, почео сам да развијам својеврстан вид идеологије која би, у свету биполарног политичког система, представљала неку врсту противтеже како десници, тако и левици. И скрен да будем, на почетку је све то била спрдња. За симбол те нове идеје узео сам зелено-црну заставу тамбовских устаника(1920-1921) и сноп прућа италијанске Фашистичке партије. Као идеално понашање једног анархофашисте узео сам хаотично понашање и деловање које би, евентуално, довело до успостављања националне, отворено фашистичке државе. Међутим, како је време одмицало, одлучио сам да та своја мишљења продубим толико, да анархофашизам не би био само мим, већ и озбиљна политичка мисао која би у скоријој будућности нашла своје место на домаћој политичкој сцени. Даљим размишљањем, створио сам концепт анархофашисте као суверена, под утицајима Јингера и Шпенглера, који, не само да не учествује у ондашњим политичким баљезгаријама, већ гради свој сопствени све

  Браћо и сестре, поштовани саборци! Добродошли на блог под називом Зупчаник. Зупчаник је блог политичког, културног и философског карактера. Овде ћете наћи ауторске текстове, али и текстове других истакнутих философа и мислилаца наше трећепуташке идеје. За почетак, зашто Зупчаник? Зупчаник је супротност Пешчанику. Овај други већ више од 20 година се окреће око једне ствари: србофобије, с друге стране, Зупчаник чврсто држи темеље нашег народа и државе, а то су: 1.Оданост Православној вери. 2.Оданост србскоме народу. 3.Љубав према србској земљи и народу. На овом блогу ћете прочитати оно што не можете наћи на државним, приватним, позиционим и опозиционим медијима. Овде ће се писати само о истини и ничему другоме. Мој циљ, и циљ покрета који желим да оснујем, је да створимо друштво не засновано на модернистичким принципа, већ друштво засновано на идентитету, традицији и, пре свега, љубави према властитој земљи. Овај блог ће убудуће постати глас разума у демократском мраку, који ће се, над