ПЕТА КОЛОНА

 Уверен сам да свака држава у Европи, па и у свету, има неку своју пету колону. Израз је настао током Шпанског грађанског рата(1936-1939) године и означавао је, у оригиналу, субверзивне снаге, одане Франку, унутар Републиканских редова. Израз је касније постао синоним за свако деловање које је супростављено општем, националном или државничком интересу. Укратко, рећи за неког да је петоколонаш, значи да је та особа отворени или прикривени издајник своје земље.

 

У нашем, српском, случају, пета колона је посебно занимљива. За разлику од других држава, српска пета колона пати од низа неизлечивих комплекса и фрустрација које, у својој немоћи, покушавају да пројектују на целокупан један народ. Примера ради, када се прича о распаду Југославије, они неће сагледати реалну ситуацију тог времена, да су западне силе индиректно учествовале у најкрвавијем балканском сукобу после Другог светског рата, да су руководства Хрватске и Босне и Херцеговине на најгрубљи начин прекршиле права Срба на својим територијама и да су, у ствари, прве кренуле у етничка чишћења уперена против српског народа. Напротив, они ће окривљивати само и искључиво само Србију, тадашњег председника Слободана Милошевића, иако је и српско руководство делимично криво за трагедију која се десила пре 30 година, али поента њиховог мишљења је јасна: Срби су једини кривци.

 

Политички и идеолошки, пета колона је разноврсног спектра, од залуђених комуниста, преко квази монархиста, али у овом тексту ћемо се фокусирати на онај комунистички корпус. Дакле, реч је о људима који су или рођени за време СФРЈ или баштине „југоносталгију“ као основу своје политичке мисли. Иако нећемо негирати неке позитивне аспекте комунистичке Југославије, као што су бесплатно здравство и школство, морамо сагледати са реалне тачке гледишта каква је то држава била СФРЈ: Реч је о држави која је настала у и на крви милиона људи, настала у братоубилачком рату и социјалној револуцији. Нагла индустрализација Србије довела је до тога да су српска села већ почетком седамдесетих година прошлог века почела да ОДУМИРУ. Недостатак приватне иницијативе у економији, партијски паразити на челима већих фирма, непотизам, само су једни од многих терета које наша носи за собом из тог периода. О културном и духовном назадовању се може написати засебан текст, али ево укратко: Тихо затирање српског идентитета у корист „братства и јединства“ довело је до тога да су многи, када је комунизам коначно пао, погрешно интрепетирали и спровели идеју српства, зато се и не треба чудити што многи који себе називају националистима немају благе везе о српском национализму уопште.

 

Но да се вратимо на пету колону. Ови људи, који себе називају прогресивцима, нису ништа друго до издајника који ће, за шаку америчких долара, (опет иронично јер себе сматрају наследницима антикапиталистичких партизана), издати и продати све што се издати и продати може. То само говори о ниском нивоу њиховог самопоштовања и интегритета. Они који нас, српске националисте, оптужују да желимо од Србије да направимо руску губернију или Православну џамахирију(притом без знања шта реч џамахирија значи), ову земљу свесно гурају у загрљај робовласничке и неоколонијалне Европске Уније. Уније која, за рачун Америке, тихо, а понекад и отворено, уништава идентитете европских народа. Будућност коју другосрбијанци замишљају је будућност без идентитета, корена, самосталности и поштовања према нама самима.

 

 

Зато другосрбијански елемент у нашем друштву морамо сматрати за смртне непријатеље. Никада Србија неће постати нормална држава док год нам потомци комуниста, либераши и други изроди говоре шта да радимо.