ЗУПЧАНИК

Звучаће сулудо и шизофрено, али бити националиста данас значи бити и анархиста! Идеја о спајању радикалне левице у виду анархије и радикалне деснице у виду екстремног национализма настала је у Француској и Италији токо седамдесетих и осамдесетих година, а најбоље се „запатила“ у Америци, али, ми ћемо се овде осврнути на специфичан однос српског народа према анархији и бунту против власти.   Током средњег века, Срби су имали итекако јаку државу и јаке владаре чак и када се она, после смрти цара Уроша, распала на мање и веће делове. Доласком Турака на ове просторе, Срби су се, да би сачували како своју крв тако и идентитет, одметнули у шуме и планине и кренули у борбу против османске окупације. Али тај вид одметништва није био сличан ономе што су каснији мислиоци назвали анархијом, напротив – Срби јесу били анархисти у очима Турака, али анархија није била пуки циљ српског народа, већ, сасвим супротно, својим одметањем и непослушношћу турском султану, Срби су тежили обнови своје држав

    Српски народ данас прославља Савиндан, празник посвећен првом српском архиепископу, Светом Сави, племићу који је одбацио световно уживање, части и похвале које су му по рођењу припадале. Уместо тога, млади Растко, отишао је на Свету Гору и посветио се Богу, тиме је и свој   народ, заувек, везао за небо.     У средњем веку није било необично да владар напусти свој положај и оде у монахе, нарочито у Православним земљама Истока. Али, такви случајеви су се дешавали онда када би владар био престар и једноставно више није желео или могао да влада. Српски народ је, и по томе, био и остао посебан. Најмлађи син Великог Жупана Стефана Немање, Растко Немањић је, једног дана, отишао у лов као принц и племић, а вратио се пострижене косе у црној мантији као Сава. Савремени човек би се запитао зашто се Растко одрекао лагодног живота и свог луксуза који је имао. Наравно, Растко је итекако владао Захумљем које му је отац дао на управу, па ипак млади принц није срећу налазио у дворској лепот

Савремени српски национализам је жестоко подељен између два принципа државног уређења: Републиканског и монархистичког. Иако се у смерницама залажемо за обнову монархије у Србији, ипак ћемо у овом тексту дати конструктивну критику оба уређења и предложити, као и увек, трећи пут за нашу Отаџбину и народ.   Замерке које имамо на рачун републиканизма у Срба јесу те, што Срби и српска државотворност немају републиканску традицију. Кроз цело своје постојање, Србија је на свом челу имала монарха. Како је говорио почивши патријарх Павле, „Монархија је крсно име Србије“. Србију су кроз целу историју водили одлучни и храбри владари, наравно, од настанка српске државе, имали смо, ту и тамо, владаре који су били исувише млитави и слаби, али који су, опет, оставили дубоки траг у нашој свести. Републиканизам се, додуше, појавио тек почетком прошлог века, стварањем Прве Југославије и тај је републиканизам био такође подељен између националног, конзервативног и интернационалног, комунистичког. И