НОВА ДРЖАВА

Савремени српски национализам је жестоко подељен између два принципа државног уређења: Републиканског и монархистичког. Иако се у смерницама залажемо за обнову монархије у Србији, ипак ћемо у овом тексту дати конструктивну критику оба уређења и предложити, као и увек, трећи пут за нашу Отаџбину и народ.

 

Замерке које имамо на рачун републиканизма у Срба јесу те, што Срби и српска државотворност немају републиканску традицију. Кроз цело своје постојање, Србија је на свом челу имала монарха. Како је говорио почивши патријарх Павле, „Монархија је крсно име Србије“. Србију су кроз целу историју водили одлучни и храбри владари, наравно, од настанка српске државе, имали смо, ту и тамо, владаре који су били исувише млитави и слаби, али који су, опет, оставили дубоки траг у нашој свести. Републиканизам се, додуше, појавио тек почетком прошлог века, стварањем Прве Југославије и тај је републиканизам био такође подељен између националног, конзервативног и интернационалног, комунистичког. И док је овај први тежио децентрализацији државе, како би се смањиле тензије између народа, комунистички републиканизам је тежио насилном свргавању монархије, што се на крају и обистинило 1945.године. Нажалост, комунисти су, да би срушили доминантни српски фактор у Југославији,  створили вештачке државе попут Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније, давањем територијална проширења Хрватима, а на уштрб Србима, комунисти су тим потезом директно разбили српски етнички простор и тако ослабили српски утицај у Југославији. Републиканско уређење нам је донело и демократију и то демократију у правом смислу те речи, власт медиокритета, нешколованих и неспособних политичара који иза себе имају само партијску књижицу и ништа више. Данас се они зову „народним“ посланицима, али народа се сећају само пред изборе када износе своја испразна обећања и нереална очекивања.

 

С друге стране стоји монархија. Као што је већ речено, залажемо се за њену обнову, али не по сваку цену. Данашњи монархисти су само републиканци обучени у ројалистичко рухо. Они не желе да Краљ има ефективну, већ фиктивну власт, као што то, например, имају монарси у Великој Британији. Даље, њихова виза монархије је крајње нелогична, они желе и демократску монархију, што никако не иде руку под руку једно са другим. Монархија је итекако подложна деградацији с обзиром да је титула краља у Србији наследна, па и ако једна генерација владара буде добра, сигурно ће друга или трећа бити лоша, без могућности да се она промени, чиме би се народ и држава довели у лошу животну, економску и друштвену ситуацију. У овом случају, власт монарха је ограничена парламентом, као што је власт председника ограничена у републикама, и шта тиме постижемо? Шта ће нам владар који је ту само као фигура, без стварне моћи и могућности да, током власти, доноси праве одлуке? И ако погледамо парламентаризам у монархији, видећемо, опет, да су чланови истог партијски војници који, као и њихове колеге у републици, гледају само свој лични, не и народни интерес.

 

Ми, као представници треће политичке мисли, залажемо се за другачији облик уређења. Узмимо у обзир да се, у вихору грађанског рата, република распадне и ми дођемо на власт. Ми не бисмо  као муве без главе доносили одлуке о промени државног уређења. Напротив, бисмо, конструктивно, донели одлуку о стварању прелазног система. У том случају, власт би добила онај облик какав је постојао у Франковој Шпанији или Салазаревом Португалу, с тим што би „скупштина“ била састављена од представника струковних удружења(сталежа) који би, у оквиру својих занимања, имали одређену аутономију у доношењу одлука, док би, по општим националним питањима, скупштина сталежа морала да донесе заједнички консезус. Тај конзесус не би смео бити у интересу ниједног од струковног удружења понаособ, већ у заједничком интересу како удружења, тако и народа у целини.

 

После одређеног времена, пред народом би се ставио референдум између тренутног стања, монархије или републике, ако би једна од ових опција добила већину на гласању, државно уређење би се моментално променило, наравно у складу са националним принципима и интересима нашег народа. Напоменућемо још једном, ми јесмо за краља, али боље и добар Вођа него лош краљ или председник.