КРВАВИ ЈУЛ

 

 

 

Данас, 17.јула, сећамо се мучких и тешких дана који су обележили нашу, али и руску историју. На данашњи дан 1918.године, у Јекатеринбургу у дому Ипатијева, по директиви Владимира Иљича Лењина, стрељана је царска породица Романов, истог датума 1946.године, комунисти су у Београду стрељали ђенерале Драгољуба Михаиловића и Косту Мушицког, команданте Југословенске Војске у Отаџбини и Српског добровољачког корпуса.

 

Након Фебруарске револуције, породица Романов се нашла у заробљеништву, њихова се локација константно мењала да би их на крају послали у Јекатеринбург, сазнавши за локацију где су били заточени, Врховни управитељ Русије, адмирал Александар Колчак наредио је силовит јуриш како би се Романови ослободили, у операцији је учествовао и чувени Чехословачки легион у саставу Сибирске армије. Бела Армија је била само на пар километара од Јекатеринбурга, ова информација је дошла до Лењина који је, упркос првобитној одлуци да се Цару и његовој породици суди, донео експресну одлуку да се они погубе. У ноћи између 16. и 17.јула, Романови су одвучени у подрум Ипатијевског дома под изговором да се фотографишу, у том тренутку испред њих се нашао стрељачки вод, пресуда је на брзину  прочитана, а онда су се чули рафали и све је било готово у тренутку. Убице Романова нису били само обични бољшевици, и комунистима је било потребно доста времена да се формира вод који ће извршити злочин, многи од њих су били обични људи којима није био проблем да убију Цара Николаја, али не и његову жену и децу. С тога је строј који је измасакрирао Романове био састављен од немачких ратних заробљеника, убица, силоватеља, психопата  и алкохоличара. Након стрељања, комунисти су бајонетима изболи мртва тела Романова, био је то својеврсни сатанистички ритуал жртвовања, према извештајима, млади царевић Алексеј је остао жив  још пар тренутака након стрељања, али су комунисти, и њему, пресудили бајонетом. Ово је изазвало морални слом Беле Гарде, и убрзо су их бољшевици сломили, чиме је и последња нада за победу монархије изгубљена. Годинама касније, Борис Коверда, руски бели емигрант, осветио је Романове тако што је у Варшави убио једног од егзекутора Петра Војкова. Сам Лењин је касније доживео ужасну смрт проузроковану сифилисом.

 

Двадесет и осам година касније, у Београду, одржано је монтирано суђење вођама антикомунистичког отпора током рата у Југославији. Иако су неки од њих добили вишегодишње тешке затворске казне, генерали Михаиловић и Мушицки осуђени су на смрт стрељањем, заједно са њима стрељан је и шеф Београдске полиције Драги Јовановић. О смрти генерала Михаиловића била је обавештена и светска јавност, који је Дражу постхумно одликовао Легијом за заслуге, највишим америчким војним одликовањем. Председник Француске, Шарл де Гол, иначе блиски пријатељ генерала Михаиловића, дуго времена је одбијао да призна нову комунистичку Југославију због овог чина, називајући Тита злочинцем. У последњем часу свог живота, генерал Мушицки је, непосредно пред стрељање, пркосно узвикнуо „живела Србија“, чиме је, заједно са својим саборцима, ушао у ред мученика за српство које не смемо заборавити, њихова гробна места су и дан-данас непозната.

 

Ово су само неки од злочина који су комунисти починили, а списак је итекако дужи и опширнији, али ова два злочина су савршени пример како комунизам уништава језгро и елиту народа, не марећи за његову судбину. Од 1945.године, комунисти су узурпирали Србију, уништили је у економском и духовном смислу, наметнувши српском народу стране идеале и уверења, одвајајући га од свог изворишта које га је одржавало у животу. Морална декаденција, недостатак културе, отуђење од љубави према својој земљи, директне су последице полувековног комунистичког терора. Потомци Вражје дивизије и Шесте личке бригаде, као и бивши комунисти данас ведре и облаче нашом земљом, представљајући себе за велике српске националисте, изругавајући се његовим изворним идеалима, наносе штету српском националном интересу. Никада не смемо заборавити како су, путем силе и обмане, довели српски народ на дно светске политике.

 

Слава жртвама комунистичког терора.

Живела Србија!

Живела Русија!