КАКО ЈЕ НАСТАО АНАРХОФАШИЗАМ?

 

Идеја анархофашизма коју готово годину дана представљам на свом блогу „Зупчаник“, настала је као шала, мим, али се после развијала у оно што је данас – идеја за пропаст света. Наравно, процес стварања анархофашизма и даље траје, али већ се назиру контуре једне нове политичке мисли која ће, ако Бог да, успети да се пробије до срца српског народа. Али, како је настао анархофашизам, како је текао процес обликовања оног што би требало да буде екстрем екстрема и идеја изнад левице и деснице, објаснићу у овом тексту.

 

Сам концепт је настао након пуцњаве у Крајстчерчу у пролеће 2019.године када је Брентон Тарант, уз ритмове једне српске ратне песме из деведесетих година, убио неколико муслимана у локалној џамији током јутарње молитве. Овај догађај је потресао свет, изазвао бурну реакцију међународне заједнице и јавности. Светски лидери су били згрожени „белим екстремизмом“. Ја сам у том периоду почео свој нови политички експеримент, покушавао сам да пронађем везу између екстремне деснице и екстремне левице, звучаће сулудо, али у томе сам и успео, и почео да размишљам о називу, симболима и идеји те везе. Сама идеја око анархофашизма текла је у више праваца и представља спој више, у суштини супростављених, политичких идеологија. Баш у том периоду(чак и раније), почео сам да се занимам за лик и дело Ернста Јингери, немачког конзервативног мислиоца с почетка прошлог века, а највише за његов концепт Анарха. Јингер, у својим делима, представља Анарха као бунтовника којег није одбацило друштво, већ је он одбацио друштво и његове норме. Анарх, по Јингеру, не жели да руши власт, већ јој не признаје легитимитет, тако да јој он ни у каквом смислу није покоран, он живи у сопственом систему, размишља и управља се по сопственим мерилима и моралима, а самим тим се уздиже и одваја од званичног естаблишмента. То ме је толико заинтригирало да сам почео да размишљам и о једној другој, метафизичкој појави, кружном току историје. Наиме, тврдим да је историја циклична, да се понавља и да је њен процес ништа друго, до понављања прошлих догађаја у садашњем времену. На пример, мора се приметити једна јако чудна појава: У одређеном историјском периоду, увек се јављају државе и појединци који важе за велике силе, за време њихове власти,  шира народна заједница доживљава прогрес, наука се развија, стандард живота расте, али онда се дешава нешто још чудније, морал, као основа једног друштва, почиње да слаби, руше се морални и духовни закони као основе једне заједнице, а самим тим, заједница постаје покваренија, корумпиранија, на власт долазе неспособњаковићи који ће у једном тренутку одвести и народ и државу у пропаст, али онда се појављује нека нова сила, неки нови Вођа који руши стару и покварену власт, успоставља нови поредак и обнавља државну и народну заједницу, па све тако у круг. Овакав концепт смо могли да видимо, нарочито, у нашем времену, свет је проживео два светска рата и уздигао се из његових рушевина, али, опет, на светској сцени власт држе неспособни политичари који национални интерес игноришу, а врше вољу одређених интересних група којима је главни циљ – деградација људске врсте и рушења свих моралних и духовних кодекса на којима људски род почива.

 

Други правац у којем је текло стварање анархофашизма почиње 2020.године. Свет се суочио са пандемијом такозваног Корона вируса. Држава, као репресивни апарат, почела је да ограничава слободу, затварани смо, натерани смо да носимо маске, а држава је почела кампању о вакцинацији сумњивим вакцинама као „примарни“ начин заштите од (вештачки створеног) вируса. Током педесетак дана карантина, преко интернета и телевизије, свакодневно су нас бомбардовали извештајима о броју умрлих, броју заражених, предвиђана је економска криза, гора од оне из 2008.године, народ се, логично, уплашио за своје послове, имовину и неизвесну будућност. Након карантина, једне ноћи сам седео са пријатељом на тераси, уживајући у првим данима слободе и топлом мајском ваздуху, тада смо разговарали о свему што се дешава, и предвиђали следеће догађаје. У једном тренутку сам му рекао: „Брате, буди сигуран да ће нас задесити неки рат“, обојица смо се сложили да ће се рат водити или око Косова или око Републике Српске, нисмо очекивали и нисмо се надали да ће се рат, за који смо знали да ће неминовно букнути, распршити на територији Украјине. Баш у том периоду (лето-јесен 2020), анархофашизам је добио и име и симбол, као и идеолошки темељ. Жеља ми је била да створим идеју „изнад левице и деснице“ а која ће, опет, успети да повеже два екстрема – левицу и десницу. Темељ ове идеологије је  игнорисање, изолација од система који ће се, неминовно, сам од себе урушити, а након тога ће се успоставити нова држава, јака у сваком смислу, која неће подлегати лицемерним нормама такозване Међународне заједнице, та држава ће бити основана на идејама националне слободе, социјалне правде и расне свесности, та, анархофашистичка, идеја биће прилагођена не само европској раси, већ и свим другим расама на свету. Европа ће, по томе, припасти Европљанима, Африка ће бити црначка, Азија ће припадати етничким народима који тамо живе, а Америка, као извор модерног зла, биће или подељена по расној основи или ће, у вихору расног грађанског рата, нестати, чиме ће се осигурати глобални мир.

 

По питању унутрашњег уређења, држава какву сам замислио у склопу анархофашизма биће заснована на јаком вођству и сталешкој скупштини. Вођа ће бити вођа српског народа, али и других који живе у Србији, докле год поштују њене законе, институције, интегритет, суверенитет и традицију. Та Нова Србије биће целовита држава која ће се простирати од Суботице на северу до Призрена на југу, од Неготина на истоку, до Крајине на западу, а српски народ ће бити једна и интегрална заједница, без вештачких граница које су нам наметнули комунисти. Главно законодавно тело биће Сталешка скупштина састављена од свих струковних удружења(сталежа) који ће, у оквиру сопственог занимања, имати широку аутономију али ће, у општем националном интересу, деловати као једна, интегрална, скупина. Све тековине републиканизма од 1945. наовамо биће уништене и бачене на сметлиште историје, а политички актери, било они конзервативци, комунисти или либерали, биће смакнути и судиће им за дугогодишње и вишедеценијско уништавање наше земље.

 

Трећи правац у којем је текло развијање ове идеје, јесте актуелни рат у Украјини. Предвиђања које сам имао су се, нажалост, показала као тачна. Свет је уронио у нови рат који прети да постане глобални, светски, а самим тим и нуклеарни. Када погледамо ко све подржава Украјину, морамо се запитати – куда све ово води? На страни Украјине се налазе глобалистичке снаге које желе да утопе целу људску расу у један котао, да нас лише свега оног што нас чини посебнима, расе, нације, културе, породичних вредности, обичаја и на крају – инвидуалног идентитета сваког од нас. Желе да нас претворе у NPC(non-player-character), особе без мозга, неспособне да размишљају својом главом, спремне да се повинују свакој одлуци званичног естаблишмента, чак и онда када те одлуке угрожавају њихову сопствену слободу. С друге стране, у Русији, иако је и она дубоко корумпирана, ми видимо нову наду за бољи свет, за праведније друштво у којем ће се ценити карактер, воља, рад и резултат, а не наметнуте западњачке вредности као што су политичка опредељеност, припадности једној од „угрожених“ група и слично.

 

На крају, свака добра идеологија мора имати и своју симболику, нешто по чему би она била препознатљива када изађе на јавну сцену. Зато сам за симболе, поред традиционалних српских, изабрао и црно-зелену заставу тамбовских устаника(као симбол анархије), црни зупчаник(симбол Немачког радничког фронта) као приврженост радничкој класи, основу нашег друштва, и сноп прућа као симбол заједништва целе нације, као и мач и чекић Црног фронта као симбол слоге радничког, сељачког и војничког сталежа, сталежа који су темељ и основа Нове Србије.

 

Наравно, ја не знам, нити очекујем да ће се ова мисао проширити у нашем ионако аполитичном и апатичном народу, али бићу срећан ако се и десет људи заинтересује за анархофашизам, прихвати његове вредности и исте спроведе у дело.