СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!

 

Иако сам за данас планирао текст на неку другу тему,  ипак се потрефило да ћу данас писати о Косову.

 

А о чему бисмо ми Срби ионако причали и писали, ако не о Косову? Косово је оно што нас чини Србима, оно што нас као народ дефинише. Сва наша историја почиње са Косовом, она ће се са Косовом и завршити. Косово је, без икакве патетике и демагогије, света земља, оно што је Грцима Термопилски кланац, Русима Куликово и Стаљинград, то је нама Косово.  Косово је најчудније поље, најчудније место на целом свету, иако приземна и површна размишљања људска не могу да виде значај Косова, оно јесте нешто посебно, не само за Србе, већ и за цело човечанство.

 

Када је руски кнез Владимир Велики послао делегацију у Цариград, његови поклисари су се, након посете Светој Премудрости, вратили у Кијев одушевљени речима: „Кнеже, нисмо знали да ли смо на небу или на земљи“, овај догађај је и означио крштење све Русије и руског народа, чиме су Руси постали крстоносци, велик и свет народ пред лицем Господњим. У нашем, српском случају, иако смо и много пре Косова били крштен народ, управо се на Косову десило оно право, може се рећи слободно, ватрено крштење српског народа. Тог Видовдана 1389.године, моћна и у успону турска империја ударила је на знатно мању Србију, кнез Лазар је, упркос саветовањима других великаша, одбио да се покори, одбио је да клекне, већ је, као прави муж Христов и Његове Цркве, позвао војску и народ у бој, повевши васцело Српство и цео српски род у једну од највећих и најтрагичнијих битака у нашој историји. Управо је та битка на Косову одлучила и наредне битке које смо кроз историју водили као народ. Иако је и после Косова било битака и ратова које смо водили за слободу, и оне су, у метафизичком смислу, биле прожете Косовом. Једно поље постало је срце целог народа, на којем су падали и ницали најлепши цветови српства.

 

 

Кроз векове, Срби су се водили Косовом,  о Косову су написане најлепше епске песме, најлепше поеме 19.века су за главну тему имале управо Косово. Чувена песма „На Газиместану“ Милана Ракића је, примера ради, била химна српских четника и комита током Балканских ратова и Великог рата, и данас се, незванично, сматра правом српском ратном песмом. Нажалост, тај дух и то ратништво у овом народу је некако ишчезло услед година и деценија конформизма и лагодног живота. Последња генерација која се дигла на оружје била је она која је пала на Кошарама 1999.године, од тада, па све до данас, Срби су огрезли у лагодности овог учмалог света и система. Али ипак, нада се буди полако, и као пламичак тиња у срцима неких нових Обилића и Југовића који, као чопор вукова, вреба и чека прилику да поново изађу из јазбина и крену у коначну борбу за слободу. Упркос чињеници да међу нама има оних који желе да нам потуре лажну пацифистичку причу како „немамо за шта да ратујемо“ и „коме је до рата нек му рат буде у кући“, ипак верујем да има више оних који ће се, колико сутра, одазвати мобилизацији и отићи на Косово, не из неке мржње или злобе, већ из и за велике и племените циљеве који су основе и темељи нашег народа.

 

Данас нашу Отаџбину воде издајници и пропалице, олоши којима је сопствена гузица важнија од ширих, националних интереса, али они нису мерило овог народа и националне идеје коју носимо на заставама и у срцима. Мерила су сви они који су пре нас храбро, без оклевања и размишљања, јуришали одлучно у смрт, не због пролазне славе људске и земаљске, већ због вечне и славне победе коју је Христос васкрсењем дао човеку. Зато не треба да нас чуди што, у овим тренуцима, све на Косову тиња, распламсава се онај стари пламен у нашим срцима и питање је дана, ако не и часа и минута, када ће тај пламичак букнути у пожар који ће упалити нашу вољу, ум и срце и повести хиљаде и хиљаде српских младића у ослобођење вековне српске земље.

 

Зато треба бити спреман, зато се треба молити. Молити се Богу да нам оснажи срца и ојача вољу, јер све ово што се тренутно на Косову дешава, говори у прилог  нашој идеји, да ћемо, пре или касније, поново обући униформе и кренути путем Призрена. А када кренемо не смемо се заустављати. Идемо на све или ништа. На победу или пораз. У слободу или смрт!