БОГ, КРАЉ И СВЕШТЕНИК: МЕТАФИЗИКА ХРИСТА

 

У основи индоевропског(аријевског) веровања и метафизике јесте искупитељска жртва. Јунак, божанском силом одабран, дужан је да умре за опште добро, за добробит целокупног људског рода. Ово је најстарија религијска основа аријевских народа. Непријатељи наше вере, огрезли у мржњи према Православљу и Хришћанству уопште, већ неколико година уназад, па чак и деценијама  уназад, подмећу лажне приче како су Христов живот, мисија, смрт и васкрсење, само лоша копија раније постојећих митова, што не само да није истина, већ нема темеља у логици и наративу који видимо из Јеванђеља. Христос није ни Митра није ни Озирис нити је Он, како воле да кажу атеистички „стручњаци“ римско Непобедиво Сунце или грчки Зевс, и такве тврдње се могу лако оборити.

 

Но, да бисмо те тврдње оборили, а нашу веру учврстили, морамо се осврнути на наратив о спаситељу који својом смрћу спаја небо и земљу. Наиме, читајући Књигу Постања, ми видимо да су људи, пре Потопа, веровали у истог Бога. Мешањем језика  и стварањем засебних раса и народа, та вера у једног Бога  се изгубила, осим у једном малом племену које ће, касније, постати Израиљ. Други народи су, међутим, заборавили Бога и окренули су се поштовањем и обожавањем идола, стварајући  оно што се данас зове паганизам. Међутим, упркос идолатрији, ови народи су, у неку руку, у свом сећању оставили неке аспекте монотеизма, или боље речено – тројичност божанстава.  Та тројичност није била иста као Тројичност Господа Бога, али је одржавала старо сећање на постојање једног Бога и Његове Три Личности, наравно – пагански богови нису били истински богови, и паганска тројичност није била истинска тројичност, али ово је само један од многих доказа зашто су европски пагани тако брзо прихватили Хришћанство, или боље речено, зашто су се вратили, жаргонски речено, на фабричка подешавања.

 

Ваљало би се осврнути и на друштвено уређење древних Аријеваца, како би се боље разумела Христова жртва на Крсту из угла индоевропске метафизике. Наиме, аријевско друштво било је организовано у касте, односно сталеже, и три најзначајнија сталежа били су племство, свештенство и ратништво. Краљ је, у одређеним случајевима, осим световне имао и духовну власт. Краљеви су били богом одабраним владари, и, неретко, су и сами имали божанско порекло. Њихова је дужност била да воде народне заједнице праведним и добрим путем. Тако су краљеви античких Сумера и Вавилонаца имали директно божанско порекло, порекло богова који су се спустили на земљу и основали своје династије. У једном тренутку, свештенички и племићки сталежи су се одвојили, али су оба та сталежа своје право полагали са силе дате одозго. У древном аријевском миту о постању света, први аријевски Краљ је од богова добио заповест да  свакодневно приноси жртве, како би богови били задовољни и били на страни народа. У случају старог Израиља, наилазимо на сличан концепт. На Синају је Бог Мојсију дао низ прописа о жртвоприношењу којим су старозаветни Јевреји, као крајњи циљ, имали стицање Божије наклоности. Из Старог Завета видимо и како Бог, на непослушност народа, шаље разне освајаче, стаје на њихову страну, за казну и опомену непослушним људима. С времена на време, Израиљ се окретао против Бога, поштујући паганске идоле, што је код Бога изазивало праведни гнев који се манифестовао разним пошастима, ратовима и разарањем земље јеврејске. Међутим, Бог је напомињао, да ће послати Спаситеља, Искупитеља који ће имати власт над целом земљом и над целим човечанством и да ће Израиљци, ако не буду послушни, Њему, Месији и Спаситељу, бити одговорни за своја недела.

 

Оваплоћењем Бога Логоса у личности Исуса Христа не само да су се испунила старозаветна пророчанства, него су се митови аријевских народа објединили и испунили. Наравно, разлика између Христа и паганских  јунака је велика. Првенствено, митови о Озирису и Митри су управо то, само митови, о њима постоје записани подаци, али свакако је усмено предање, у овом случају, добило већу тежину. С друге стране, о Христу, осим извештаја из Јеванђеља, постоје још и десетак независних извора који потврђују јеванђељску поруку, да је Христос заиста постојао, проповедао и страдао, о васкрсењу, наравно, ти извори преносе јеванђељски наратив, уз одређену дозу скептицизма, будући да су извори или жидовски или римски, разумљиво је зашто су жиди и Римљани изразили сумњу о догађајима везаним око Христовог васкрсења, међутим – Исусово постојање ни од жидова ни од Римљана није  оспорено.

 

Христов пример не може, ни религијски, да се пореди са примерима из других верских и ритуалних пракси. Богови других народа су створени, и њихови створитељи су створени. Христос није створен, Он је рођен, како нам сведочи Символ вере, од Оца рођеног пре свих векова, Он је увек био ту, јер Бог нема почетак и нема крај, Он је, ваистину, Први и Последњи, Повод и Узрок свему што постоји, Он је истински Апсолут, необјашњив људском разуму и немогуће Га је схватити људском, површном логиком. Наши непријатељи врло често говоре да су догађаји из живота Исуса Христа само копија других, паганских богова, што просто није истина. Господ је био ту када је свет створен, кроз Њега је створена земља, кроз Њега је створен човек, Адам, по Лику Божијем како нас учи Свето Писмо. Његов земаљски живот је био јединствен, непоновљив и такав да је само Његово постојање у људском телу обликовало људску историју и утемељило разне гране људског друштва, од науке преко етике, философије и моралних схватања на којима данас цео свет данас почива.

 

Христос је у Себи, у Својој Личности, објединио све што се може објединити у метафизичком смислу. Он је Предвечни Бог, Створитељ космоса, земље и човека, он је и Краљ, Суверен свега што постоји, Он јесте Првосвештеник који, зарад спасења човечанства, не даје на жртву јагње, овцу или теле, већ Самог Себе, како би они, који се уздају у Њега, избегли смрт као првог и последњег непријатеља.