НИЧЕ – АПОСТОЛ ВОЉЕ

 

 

 

Дуго времена ми је требало да се дрзнем, па да почнем да читам једног од најконтроверзнијих философа данашњице – Фридриха Ничеа. Са Ничеом и његовим виђењем света сретао сам се, раније, кроз цитате по интернету. Интригирала ме је чињеница да је Ничеова „Воља за моћи“ највише утицала на идеју националсоцијализма. Сматрао сам, међутим, да, тада, још увек нисам био спреман да учиним тако нешто, па да узмем неку Ничеову књигу у руке.

 

Прошле су године и онда сам, сасвим намерно, отишао у библиотеку и узео „Тако је говорио Заратустра“, сео сам у своју фотељу и почео са читањем, али исто тако и са хватањем бележака и утисака о познатом Ничеовом делу. Ничеов Заратустра није ни налик историјском пророку и философу из 13.века пре нове ере. Попут Христа, и Заратустра почиње своју мисију у 30.години. Али, за разлику од Христа, Ничеов Заратустра проповеда нову религију – религију Натчовека. У бити те „религије“ јесте превазилажење, победа над самим собом, али и победа над другим, по Ничеу, лажним идеалима његовог и нашег времена. Свакако ваља узети у обзир да је Ничеова философија једна од најоклеветанијих доктрина у повести. Ничеов Натчовек није безосећајан, није ни надмен како се то чини, већ је он, супротно мишљењу критичара, онај који ће надвладати све светске заблуде и постати недодирљив прљавштини која је испунила свет.

 

Критику хришћанства коју је Ниче у пар својих дела изнео(укључујући ту  и „Заратустру“), нисам видео као нешто претерано злонамерно. Напротив, Ниче је савршено разобличио лажи како римокатоличанства, тако и протестантизма, који су, својим искривљеним доктринама, у суштини и изврнули првобитну Христову поруку у своју корист. Ако погледамо пажљивије кроз историју, можемо видети да су и римокатолици и протестанти, своја уверења ширили мачем, а не речју. Ватикан је вековима прогањао и убијао слободоумне појединце, оптужујући их за јерес, иако је, иронично, сам Папа у ствари – архијеретик, узурпатор престола Римске архиепископије, који се, тако дрско, прогласио „Божијим послаником на Земљи.“ Ипак се мора осврнути и на негативни аспект Ничеове философије. Стиче се утисак да је Ничеов Натчовек лишен сваког могућег морала, да је само његова срећа оно што је најбитније на свету, с друге стране можемо увидети да је концепт Натчовека, у ствари, само „прелазна форма“ између Хришћанина, понизног и тихог, спремног на патњу, и новог човека који је, супротно овом првом, лишен сваке патње, тишине, који непоколебљиво стоји на својим убеђењима које баш нико не може да оспори и уништи.

 

Воља је, дакле, по Ничеу исконска покретачка снага која је стварала, ствара и ствараће свет у којем живимо. Ниче није, као што многи то мисле, претеча Хитлера, он је, иронично, био противник „менталитета стада“, односно – ценио је инвидуалне напоре сваког појединца ка достизању савршенства. Данашњи свет  је свет моћи, али не и њене воље, него његова моћ происходи из слабости, деградације и пропасти тежње ка стицању правог и савршеног поретка. Зато Ничеа треба пажљиво читати, не обраћајући пажњу на површна тумачења Ничеових критичара.

 

Треба се, опет, осврнути на то како је Ниче, од сасвим обичног студента философије, постао, оно што бих ја назвао, апостолом воље. Син протестантског свештеника је изгубио веру у Христа и Бога онда када му је отац умро. Ниче изгледа није схватио да му је, смрћу оца, Бог можда и слао поруку да се што више приближи Божијој промисли, да свету прошири спаносно Јеванђеље јер је смрт, на крају крајева, само сан пред Други Христов долазак. Такође ваља објаснити и „(не)чувени“ Ничеов тријумф да је „Бог мртав!“ Често се ова изјава погрешно тумачи, али ја мислим да је Ниче савршено оценио друштво тадашње Европе и света. Заслепљени „просветљењем“, Европљани су у само два века(од Француске револуције до краја Другог светског рата) у потпуности одбацили хришћанство као један од темеља савремене европске цивилизације. Ниче је изгледа прорекао пропаст Европе и Западне цивилизације јер су Европљани, у суштини, хришћански морал изокренули наглавачке, погрешно тумачећи хришћанску поруку, осудили су себе на пропаст којој данас сведочимо.

 

Ничеова мисао није, по мом мишљењу, била да се хришћанство оповргне, већ да се кроз снагу воље, превазилажењем тешких, готово непремостивих животних препрека, човек сам допре до Бога, да постане бог, или, како бих ја то проформулисао, сином Божији, Зато опет напомињем да Ничеова представа о моралу не мора бити у супротности са хришћанским моралом, већ да га она превазилази, али у исто време и надопуњује.