НОСТАЛГИЈА – ПРОТИВНИК ДУХА

 Колико пута сте у току живота, нарочито у последње две године, чули реч „носталгично“? Носталгија је израз за осећај туге и жалости за нечим што се десило у прошлости. То може бити неки ваш лични догађај, нека успомена. Углавном, људи се осећају носталгични према пријатељима, местима на којима су били или, чешће, носталгија се односи и на љубавне партнере. У суштини – носталгија је безнадежна чежња према нечему што је прошло.

 

Термин је, иначе, уско повезан са романтизмом и Weltschmertz-ом. Оба  покрета су настала у 19.веку, у времену општег националног буђења широм Европе. Народи који су живели под  неком другом државом су се сетили своје славне прошлости и пошле у борбу против окупатора, а за остваривање својих националних тежњи. У романтизму и носталгији, тадашњи националисти су тражили подлогу за своју борбу. Сећање на некадашња, велика и снажна краљевства дала су полете националним покретима од Галиције на Истоку, до Берлина и Пруске на Западу. У нашем случају, Србска револуција(како је период од 1804. до 1817. назвао чувени историчар Леополд фон Ранке), изнедрила је идеју о стварању новог Душановог Царства и освете Косова, иако је та мисао постојала и раније, Франуцска револуција и Напеолонови ратови дали су одређену подлогу за оно што ће се касније назвати Првим и Другим србским устанком. Управо је борба наших предака изнедрила сличне покрете у Бугарској, Грчкој, Румунији, али и у словенском делу Аустро-Угарске. Истим мотивима су вођени и револуционарни ратови 1848-1849(Пролеће народа), где је србски народ на југу Двојне монархије делимично испунио своје вековне тежње, одређену аутономију, положај цркве, право на коришћење језика и ћириличног писма. Наравно, политичке  околности нису допустиле КОНАЧАН циљ, а то је УЈЕДИЊЕЊЕ пречанских крајева са тадашњом Кнежевином, а касније Краљевином Србијом. Тај се циљ, наравно, остварио 1918.године и даљу судбину србске националне идеје не треба овде опширније објашњавати.

 

Прескочићемо неке важније догађаје из протеклог века, како би дошли до деведесетих, где и почиње наша носталгична трагедија. Дакле, после готово полавековног тамновања под комунизмом, балкански народи су се пробудили из црвеног кошмара, сетили се своје славне прошлости и тежили обнови своје државности. У случају држава бивше Југославије, постојао је непремостиви јаз у виду догађаја из Другог светског рата. Срби у Хрватској и Босни су до тада били констутиван народ, и њихов се глас морао уважавати приликом гласања на нивоу такозваних Савезних Република, укидањем статуса констутивности, отвориле су се старе ране, Срби, једноставно, нису могли да дозволе да им се понови оно што се десило у НДХ, па су из тог разлога и настали Република Србска и Република Србска Крајина. Дакле, опет смо се нашли у рату за опстанак на вековним огњиштима. Шта се тада издешавало, била је само реприза 1945.године, с тим да је Република Србска остала као гаранција да се усташко-муслимански геноцид никада више неће поновити над Србима с оне стране Дрине. Наравно, цена за то је била велика: Прогон крајишких Срба, њих 250 хиљада из Крајине, смањивање освојених територија у Босни, те егзодус сарајевских Срба 1995-1996. Нажалост, Пирова победа је нормалан исход у таквим ситуацијама, а када се додају и рат на Косову, бомбардовање СРЈ 1999.године, те касније „отцепљење“ Косова од Србије 2008.године, стиче се утисак да смо, готово, кроз цео двадесети век ратовали и гинули за џабе. Петог октобра 2000.године пао је режим Слободана Милошевића, шест година касније, Државна заједница Србије и Црне Горе је расформирана, што је означило и крај југословенске идеје на овим просторима.

 

(Не)очекивано, наши западни „партнери“ су брже-боље почели са новим пројектом, познат данас као регион  или Западни Балкан. Подла регионализација, како бих је ја назвао, предвиђала је да све државе бивше СФРЈ уђу у Европску унију, али као посебан геополитички и економски простор, дакле, исто срање друго паковање. Није Југославија, али ће личити на то. Страх од поновног суживота са бившим комшијама, изродило је, и овде долазимо до суштине текста, носталгичне замисли, како хрватских, тако и србских и муслиманских националиста о обнови некада великих држава(наравно, свака са својим етничким границама). Тако се у Србији још увек могу наћи олињале и сажвакане теорије да ће Србија, наравно уз помоћ Русије, избити на Јадран, односно да ће Хрватска поново доћи до Дрине. Када томе додамо војвођански сепаратизам, бошњачки „суверенизам“ и све више растућу идеју о некој „црногорској“ нацији, одвојеној од србског етничког и духовног корпуса, можемо слободно закључити да људи на овом простору нису способни за реално сагледавање политички догађања у свету. Велике силе ће на ове просторе увек гледати освајачки, што је сасвим логично, али проблем лежи у томе што локално становништво не жели да самостално оствари своје стратешке циљеве. Апсурдно је говорити да ће се у овом веку обновити Србска Крајина или да ће се хрватска застава вијорити над Сарајевом, или да ће, не дај Боже, Босна бити унитарна без ентитетских субјеката. Носталгија у овим крајевима пре свега штети реалним политичким циљевима свих народа бивше нам државе. Она убија националне идеје како Срба, тако и Хрвата, јер живот и политика нису филм, и ми сви морамо да се прилагођавамо тренутним дешавањима. Уместо тежњама да, преко Далмације, изађемо на море, ми Срби МОРАМО пронаћи компромисно решење са Хрватима око Босне. Данас је већа реалност да Велику Србију чине Србија, Република Србка и Црна Гора, него она, чувена Шешељева, велика Србија на линијама Карловац – Карлобаг – Огулин и Вировитица, где, у суштини, данас и нема Срба!

 

Ваља овој групи крајње апсурдних и нелогичних носталгичних аспирација, додати и ону, тако исфорсирану, причу о стварању неке нове Југославије. Не, драги југоносталгичари, неће Тито устати из гроба и повести вас „по шумама и горама“ у неку нову револуцију, где ћете моћи да спавате на клупама, јебати бечке курве и красти робу по тршћанским тржним центрима. Све те идеје немају везе са садашњицом и само нас гурају у беспотребне расправе, које, на крају, не воде ничему.

 

Историја је прелепа у овим крајевима, и ми, Срби, заиста имамо чиме да се поносимо. Али, ако бисмо заиста могли да обновимо Душаново Царство, морамо бити свесни да бисмо, у том случају, морали да се одрекнемо Војводине и доброг дела Босне и Херцеговине. Душаново Царство би било много мање од оног што данас имамо, зашто бисмо се онда одрекли борбе наших дедова због нечега што је било пре више од осамсто година?

 

Балкански народи, а поготово Срби, морају да науче нешто из својих историјских грешака. Не треба да се враћамо у прошлост, него пуном брзином напред, у будућност, јер они који су били пре нас урадили су свој посао најбоље што су могли, на нама је да се докажемо да ли смо их достојни, а то нећемо успети да урадимо ако будемо вечито гледали у прошлост.