ЕРНСТ ЈИНГЕР И КОНЦЕПТ АНАРХА

 

 Када сам почео да конципирам идеју анархофашизма тражио сам идеалног политичког узора за то. Иако је првобитна идеја о мешавини анархије и фашизма била само шала, или како се данас каже мим, временом сам у својим мислима почео заиста да развијам темеље те, наочиглед, шизофрене идеологије. Разуме се, нисам могао, нити сам желео да узора тражим у десници и левици, било ми је, суштински, непријатно да изађем и кажем да су ми узор Хитлер, Мусолини, Стаљин, иако су они заиста и имали неког утицаја на мој поглед на свет и у неким ранијим периодима мог политичког обликовања имали су одређени утицај. Схвативши да би угледање на Хитлера у Србији било контрапродуктивно, одлучио сам да политичког узора тражим на неком другом положају, са неким другим идејама и нашао сам га тамо где сам га најмање очекивао – на позицијама конзервативне револуције. Тај мој узор се звао Ернст Јингер.

 

Ернст Јингер(29.март 1895 – 17.фебруар 1998.) био је немачки писац, војник и философ, најконтроверзнији по томе што је доста утицао на националсоцијализам у родној Немачкој, па ипак, никада није био члан НСДАП-а, због чега је, током периода Трећег Рајха, имао одређених проблема, али и велико поштовање самог Вође због својих ратних заслуга. Током Другог светског рата, Јингер није имао активно учешће као што је то био случај са Великим ратом. У Паризу је обављао административне послове у чину капетана, управо је у то доба Јингер стварао свог Анарха којег ће касније представити  у роману „Eumeswil“ из 1977,године, Јингеров Анарх представљен је као апсолутни суверен своје судбине, он не припада ни левом ни десном политичком спектру, већ се изнад њих уздиже. Како сам Јингер каже: „Анархисту је одбацило друштво, Анарх одбацује друштво. Он не признаје легитимитет власти, не жели да је освоји.“ Јингерова концепција Анарха и Шумског Бегунца дају слику слободног, независног човека, чврсто увереног у сопствене идеале, одвојеног од система. Систем покушава да сузбија његову слободну вољу, али он се константно одупире и одваја од напада естаблишмента.

 

Зашто је Анарх важан за анархофашизам? Зато што анархофашизам не тежи ни рушењу ни подршци власти. Било би апсурдно сврставати се на страну власти или опозиције(наравно говоримо о унутрашњим питањима), када је сасвим јасно да обе стране, у суштини, воде антисрпску  и прозападну политику, а самим тим гурају нашу државу у својеврсно ропство, лишавање сваког политичког, духовног и идентитетског суверенитета. Управо томе тежи идеја анархофашизма, повратку суверенитета, али – пре него што повратимо суверенитет народу и држави, морамо повратити суверенитет човеку и његовој личности. Док овдашње партијске и страначке фракције траже гласаче, послушне мраве, који ће, без поговора, летети на први позив партијских вођа. Како је својевремено рекао Димитрије Љотић, борци, а не гласачи, јер само борци остају верни до краја. За разлику од партијских војника и послушника, ми од људи тражимо да мисле својом главом, да делају у складу са својом савешћу, наравно, делање мора бити у корист отаџбине и народа. Ако морамо, одвојићемо се потпуно од система, побећићемо и у планине и на села, отићемо и у најдубље забити ове земље, само да би сачували своју сопствену слободу, јер без те слободе ни наша земља не може, и неће бити слободна.

 

Али онда се поставља питање: Како да будем Анарх, ако живим у граду? И на то нам Јингер пружа одговор: Чак и ако боравите негде, можете бити Анарх или Шумски Бегунац, једноставно – не дозволите догађајима споља да вас обесхрабре, не дозволите околини да поколеба ваша убеђења. Будите сами свој закон, морал и врлина, не мешајте се у ствари које се вас не тичу, али браните ваше ставове кад год и где год можете. Можда ће вас свет сматрати за чудака, али не допустите да вас то узнемири, на крају крајева, и у Делима Апостолским је записано: „Стојте чврсто и држите предање“, одржите ваш дух изван актуелних дешавања, али их у исто време и посматрајте, јер ће они бити пресудни за коначни исход наше борбе.