РЕВОЛУЦИЈА У ПРАЗНО

 

Десет година је прошло откако је СНС дошао на власт у Србији. Десет година опозиција у Србији позива на промене, наравно безуспешно, а зашто, питају се многи. Ми ћемо одговорити зашто промене не могу доћи од про-нато, про-еу или, слободно ћемо рећи, млитавих опозиционих лидера.

 

Међу њима(опозиција) несумњиво има квалитетних људи који, заиста, и имају некакве конструктивне идеје и које би могле донети неки, макар привидни, бољитак земљи и српском народу. Али оно што руши конструктивност тих идеја јесу ови други, који су пре 20 година дошли на власт обојеном „револуцијом“. Шта је био циљ Петог октобра? Да се сруши Милошевић. Такав рецепт желе да примене и на Вучића који је, најблаже речено, испунио готово све влажне снове Друге Србије. Вучићева Србија коначно иде у корак са Европом, организују се шиптарске манифестације по Београду, наш главни град ће бити „домаћин“ европске параде изопаченика. Гранична подручја наше земље су пуна миграната који не дају мира домаћем становништву. О издаји Косова и Метохије, те стању у Цркви да не говоримо. Па шта смета овим неоствареним револуционарима? Упркос томе што је Вучић учинио све што би и њихов визионар(Зоран Ђинђић) урадио да је жив, Вучић је итекако свестан да га с власти може срушити само народни гнев, гнев који би прокључао када би Велики Вођа дошао на телевизију и отворено признао независност Косова. То је једина препрека која дели Њега од њих, и то му они највише замера. Какав год да је Вучић, он није глуп човек, већ веома прорачунато игра са осећањима већине која, иако је масом део његове странке, не одобрава све његове потезе, нарочито оне који се тичу Косова и Европске уније.

 

С друге стране, опозиција која, у недостакту конструктивности, предлаже насилно рушење власти, осим суманутог крвопролића – народу не нуди асполутно ништа. Штавише, њихова политика се не би драстично разликовала од оне Вучићеве, с тим што би они неке потезе повукли моментално, без обзира на чињеницу да би се, у том случају, суочили са општенародним незадовољством и, сигурно, јавним линчом.

 

Оно што другосрбијанци, у својој глупости, желе да учине, ми бисмо назвали револуцијом у празно. Јуришање на зграду Скупштине и није толико лоша идеја, лоше би било када би нам опозиционе вође стале на чело те бесне руље која би покушала да изведу преврат. Људи без поштења, образа, части и морала(исте квалитете не поседују ни људи на власти), покушавају да се додворе народу који је толико огуглао на све њихове глупости, да беже у редове напредњака само да не би били поистовећени са њима.

 

Револуција, која је заиста потребна Србији, мора имати темеље  који ће гарантовати постојање суверене и јединствене Србије, а ти темељи су:

1.Економски, државни и политички суверенитет српског народа,

2.Стремљењу ка стварању српске етнодржаве на територији где данас Срби чине етничку већину(Република Српска и Црна Гора),

3.Заштита општих права Срба у државама где чине мањину(Македонија и Хрватска)

4.Апсолутна војна и политичка неутралност, без прикључења Европској унији, НАТО пакту или Евроазијској унији,

5.Сузбијање сепаратистичких тежњи других народа у нашој држави, нарочито у Војводини, на Косову и у Рашкој,

6.Јачање домаће економије(економски патриотизам),

7.Јачање војне снаге Србије,

8.Укидање Републике као државног уређења, увођење транзиционог облика власти који би, вољом народа, донео до обнове монархије.

9.У супротном, успоставити националистичку власт у држави, где би законодавно тело(Скупштина) била уређена по принципима сталежа или синдиката, који би, у том случају, имали широку аутономију законодавства у оквиру сопствених надлежности.

10.Одбацивање свих тековина либералне демократије и почетак процеса декомунизације(укидање „вредности“ које су српском народу наметнуте доласком комуниста на власт 1945.године, уз задржавање позитивних тековина комунизма, као што су бесплатно здравство и образовање).

 

Ако се на нашој политичкој сцени не појави покрет који ће се држати ових смерница, дужност свих српских националиста је да се у потпуности одметну од званичних политичких фракција у земљи(систем Анарха), да изграде паралелне институције или, као симбол мањег отпора, да игноришу деловања власти и опозиције које настоје да врбују националне снаге. У супротном, наша национална идеја неће моћи да дође до изражаја, а самим тим смо осуђени на пропаст заједно са нашом Отаџбином.