ДАН ПОБЕДЕ - ДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ

Пре око десет година сам на једном од својих првих блогова написао текст под називом "Дан победе" у којем сам, као тада острашћени антикомуниста, указао на штетност празновања овог празника. Тада сам имао око 15-16 година и сада, на прагу тридесетим, сматрам да је дошло време да се, из мог угла, донесе коначни суд о Деветом мају.

Са идеолошке тачке гледишта, за једног националисту је неприхватљиво да слави дан победе комунистичке армије над Трећим Рајхом, међутим, прошло је готово осамдесет година од догађаја из маја 1945.године, комунизма више нема(барем не у онаквом облику какав је тад постојао), али американизам, који је, такође, победио Немачку, данас је итекако присутан, жив и активан. Иронично је то што су идеолошке разлике између комунизма и национализма готово неприметне у данашњем времену, обе идеологије баштине љубав према земљи и народу, противе се капитализму, Америци и диктату Европске уније. Као и 1939.године, у Европи се ствара нови пакт између деснице и левице, с тим што се, за разлику од тада, сада националисти и комунисти боре против заједничког непријатеља - Америке.

Када се погледа са реалне тачке гледишта, није Совјетска Русија створила овакву ситуацију у Европи, него Америка и њени западни савезници. Још је Шарл де Гол, велики француски државник, одбацивао амерички утицај у Француској и Европи, сматрајући да Европљани морају  сами да одлучују о својој судбини, без притиска Вашингтона, али исто тако је тврдио да Европа не може и не сме постојати без Русије, било совјетске или несовјетске. Такође се мора обратити пажња и на декаденцију морала и културе у хладноратовској Европи. Искључујући социјалистичку Југославију, цео комунистички исток је неговао неки облик национализма, ценила се Отаџбина и они који су гинули за њу, на Америку и Запад се гледало подозриво, као непријатељска сила која прети уништењу источноевропских земаља. На крају се овакав наратив показао као тачан, Америка је заиста, током свог вишедеценијског присуства на Старом континенту, уништила готово сваки траг европског идентитета, стварањем Европске економске заједнице(претече ЕУ), Америка је, у суштини, и остварила Хитлерову идеју о уједињеној Европи, с тим што се, за разлику од Хитлера, Америчка визија јединствене Европе огледа у јединственом, слободном тржишту, лишеном сваког економског патриотизма, Данашња Европа не баштини своју традицију стару миленијумима, заборављени су подвизи Рима, Византије, низ достигнућа европских филозофа и научника и уметника, Европа данас није ништа друго до америчке колоније, лишене сваког суверенитета и самосталности.

Што се тиче Совјетског Савеза, треба имати у обзир да нису сви војници Црвене Армије били комунисти, да су многи њени ратници претрпели личне трагедије, проузроковане нападом Немачке од 22.јуна 1941.године. Борба Црвене Армије против Хитлерове Немачке је била одраз вишевековног руског отпора германској инвазији на Исток, стога треба одвојити совјетску врхушку и комесаре од обичног народа који се прикључио Црвеној Армији не из неких политичких или идеолошких побуда, већ из жеље за физичким опстанком на свом вековном тлу. Као што сам на почетку написао, совјетска војска је, продором на Запад, успела да задржи Америку и Велику Британију да покори остатак Европе, чиме би се њена пропаст догодила знатно раније него што се десила осамдесетих и деведесетих. Државе бившег Варшавског пакта су задржале своје конзервативне идеале управо захваљујући строгој совјетској дисциплини.

За крај, овогодишњи Дан победе морају славити и комунисти и националисти јер смо данас, више него пре, уједињени у истом фронту против демократије, либерализма и капитализма који уништава наше земље. Не смемо заборавити комунистички терор, али не смемо дозволити да нам се догоди много већи, духовни, терор оличен у америчкој хегемонији.

ЗАЈЕДНО ЋЕМО ПОБЕДИТИ АМЕРИЧКО ЗЛО.

ЗА РОДИНУ! ЗА ПОБЕДУ!

ЖИВЕО ДАН ПОБЕДЕ!