ПОНОС?
Јун
месец се у Западном свету обележава као такозвани „Pride Month“, односно „месец поноса“ лгбт популације. У
наредних 30 дана, све друштвене мреже и сви већи и респектабилнији брендови,
биће обојени у дугиним бојама, славећи, кажу, различитост и љубав. Гомила педерских активиста ће у
наредном периоду држати предавања о хомосексуализму по америчким и западноевропским
универзитетима. У нашој земљи, и нашем главном граду, ове године ће се одржати
Европска парада педера и других сексуалних девијаната, све у корак и у складу
са „европским“ вредностима. Но, оно што сваком нормалном човеку упада у око
јесте њихова константна жеља за доказивањем и показивањем некаквог поноса. У
чему је ствар с тим форсирањем некаквог поноса припадника елџибити(кју)
популације?
Америчко
удружење психијатара је седамдесетих, а Светска здравствена организација
деведесетих, уклонила хомосексуалност са листе менталних болести. Од тада, па
до данас, траје борба за легализацију ове појаве која је, у већој или мањој
мери, повезана са такозваним Четвртим таласом феминизма који, у суштини,
настоји да уништи мушкарца и породицу као институцију(под паролом „борбе против
капитализма“), тако су се ове две
идеологије спојиле и направиле огромну збрку у политичким, културним и
друштвеним сферама не само на Западу, него и на нашим просторима. На почетку,
њихов активизам је био сведен на добијања основних људских права и заштиту од
насиља, у међувремену та борба је порасла у отворену хетерофобију. Ако мало
боље погледамо, готово све савремене серије или филмови морају бити прожети
причом о „угрожености“ њихових права. Све је почело са жељом да изађу напоље и
„поносно“ искажу своје опредељење, затим са жељом да оснују брачне заједнице,
равноправне са хетеросексуалним, да би се на крају завршило са усвајањем деце
и, отвореном, мржњом према хетеросексуалним заједницама.
Главна
флоскула коју припадници ове групе воле да употребе као „главни“ аргумент за
своја становишта јесте та да они само „желе да изађу напоље са својим
партнерима и држе се за руке“, као, јелте, нормални парови. У свом месту сам
неколико пута наишао на неке педере који су се или држали за руке, или су се
љубили по клупама на парку, нико од пролазника им није ништа рекао, нико их
није дирао, нити их је неко покушао повредити. Углавном су људи игнорисали или
скретали своје погледе. Љубав и сексуално опредеље мора, а то ови не желе да
схвате, остати приватна ствар сваког појединца. У своја четири зида можеш бити
шта год пожелиш, напоље мораш изаћи као особа коју ће људи ценити по твом
понашању или учинку на послу или школи, а не на основу твоје сексуалне
оријентације. То је оно што елџибитикју не жели да схвати, и упорно одбијају да
разумеју неке чињенице, а то је да их нико не мрзи због тога што се они јебу у
дупе, него зато што су наметљиви, дрски, безобразни, а врло често и насилни.
Како су
многе западне државе кроз године легализовале такве „брачне“ заједнице,
припадници ЛГБТ покрета су прешли на нови ниво „борбе“ – усвајање деце. Према подацима који се врло лако могу наћи на
интернету, велики број напуштене деце која су завршила у таквим „породицама“,
постале су жртве сексуалног, физичког и психичког насиља. Тако је један такав
„пар“ са Новог Зеланда усвојио неко сироче из Русије и годинама су малтретирали
па и силовали несрећно дете. Дрскост и безобразлук ових „људи“ је порасла
драстично у протеклих пар година толико, да су се одлучили чак и на
легализацију педофилије(!) односно да се година пристанка(age of consent) смањи, оправдајући такво мишљење „чињеницом“ и да су педофили
људи, и да они, као и сви, заслужују љубав! Иронично и лицемерно, ти исти
педерски лобији се боре против „културе силовања“, игноришући факт да је
силовање када мушкарац од 40 година напаствује девојчицу од 12-13 година, и
када одрастао мушкарац напаствује одраслу жену или девојку.
Још
један од њихових аргумената је тај, да хомосексуалност постоји у животињском
свету. Иако се човек, судећи по дарвинистима, не разликује много од животиње,
ипак се морају узети у обзир и векови верског и философског утицаја на људски
развој, етику различитих народа који су, на овај или онај начин,
хомосексуалност сматрали неморалном појавом, која, у суштини, не доноси никакву
корист људској заједници. Штавише, и комунисти су у одређеним тренуцима
хомосексуалце стављали под категорију лумпенпролетеријата, односно – оног слоја
друштва који је неспособан за
револуцију. Овакво мишљење се показало као тачно, јер колико год се трудили, ти
људи нису успели да промене став заједнице о њима, иако им је сама држава дала
велики број погодности. Главни проблем лгбт заједнице је неприлагодљивост,
несхватање да се може бити продуктиван члан друштва и без форсирања некакве
сексуалности која, у професионалном смислу, мора остати приватна ствар
појединца, и она, суштински, не игра важну улогу у свакодневном животу.
Али као
што смо већ рекли, њихов главни циљ је рушење традиционалне породице као
институције, па се тако улажу велики медијски и политички напори да се тај циљ
на крају и оствари. Зато нас ни не чуди то што српска лгбт заједница не може да
поднесе председницу Владе Ану Брнабић која, иако отворена лезбејка, своје
сексуално опредељење не форсира у јавности већ је сконцетрисана на своју
политичку улогу. Шта год ми мислили о њој, Ана Брнабић је савршен пример професионализма,
који мора постати пример свима онима који стоје испод дугине заставе.
Наметљивост и безобразлук, главне одлике сексуалних девијаната, главни је
разлог зашто људи имају амонизитет према њима, као што је неморално да двоје, момак и девојка, воде љубав на јавном
месту, тако је неморално да чине и хомосексуални парови. Међутим, како су
оперисани од сваког моралног начела, ове особе не могу да појме да је људско
друштво ограничено моралним и етичким нормама и ако би те норме биле срушене,
људске заједнице се не би много разликовале од, рецимо, псећих чопора.
Ми опет
тврдимо да припадници нетрадиционалних сексуалних заједница могу бити
функционални припадници друштва, док год поштују законске и моралне оквире, у
супротном они ће у Новој Држави бити процесуирани у складу са Законом. Борба за
права, коју они воде, ми гледамо као одраз њихове незрелости, јер колико
год они желели да остваре нека своја права,
нису свесни да с тим правима долазе и неке дужности које морају бити испуњене.
У случају да нису спремни да испуне те дужности, онда њихова борба остаје без
смисла, а самим тим је и њихов „понос“ ништа друго до обична уобразиља.
Коментари
Постави коментар