СТАЛЕШКА ДРЖАВА

 Прошло је готово три века од Француске револуције 1789.године, а свет се и даље куне у демократију, „слободу, једнакост и братство“, у парламентаризам, политичке партије...Кажу, либерална демократија није идеална, али је тренутно најбоље решење, као и увек – теоријски све је тачно, практично – и не баш. У овом есеју ћемо се упознати са концептом сталешке државе, критиком исте, али и представићемо експеримент који би, барем теоријски, могао да постане добра алтернатива демократији.

 

Сталежи или касте су друштвене организације које окупљају људе истог или сличног профила, углавном се припадност сталежу наслеђује с колена на колено. У Европи, сталежи постају основа политичког деловања током касног средњег века, ране ренесансе и барока све до Француске револуције. Углавном се сталежи деле на три групе: Племство, свештенство и трећи сталеж(сви остали), међутим правилнији редослед би ишао овако: Монарх на челу, затим племство, свештенство, војска, сељаци и радници. Такав систем је постојао у већини европских средњовековних држава, да би, револуцијама у 18 и 19 веку, сталежи били замењени друштвеним класама, Карл Макрс је поделио класе на буржоазију и пролетеријат, док су они који ничему не придоносе друштву назвнан лумпенпролетеријат и, на неки начин, били избачени из класне поделе и друштва. Маркс такође, мада погрешно, наводи да је целокупна историја људског рода била, и остала, само сукоб владајуће(буржоаске) и потлачене(радничке) класе.

 

Појам сталешка монархија, сталешка држава и/или скупштина сталежа углавном се везује за средњовековну и нововековну Француску Краљевину. Прва таква скупштина је сазвана почетком 14.века. Сталешку скупштину су, као што је већ речено, чинило племство и свештенство с једне, и грађанство с друге стране у коју је спадало готово 99% становништва тадашње Француске. Успоном апсолутизма током 16. и 17.века, сталешка скупштина је готово распуштена, и последњи пут је сазвана непосредно пре Француске револуције. Проблем са том сталешком скупштином био је тај, што би прва два сталежа, дакле племићи и свештеници, могли да надгласају трећи сталеж, упркос чињеници што су били у већини у односу на ове прве. Распадом монархије и успоставом републике, сталешка скупштина је престала да постоји, а замењена је народниим скупштинама какве постоје у већини данашњих држава.

 

Крајем 19.века се, међутим, појављује реакција на лош парламентарни систем, с једне стране су били комунисти који су, подстакнути идејама Карла Маркса и Фридриха Енгелса, тежили ка стварању такозваног бескласног друштва, док су им главни противници били реакционари, монархисти који су тежили обнови сталешког облика државе. У Француској, најјача таква организација била је Француска Акција чији је идеолошки вођа био Шарл Морас, у време Грађанског рата у Шпанији, сличну идеју је представио и Х.А.Примо де Ривера испред Фаланге, а у тадашњој Југославији представници оваквог државног уређења били су Југословенска Акција и ЈНП Збор Димитрија Љотића. Њихов циљ је био да се, уместо политичких партија, у Скупштину уведу угледни појединци без страначких припадности, који би, у парламенту, представљали не политичке, већ професионалне групе – односно сталеже. Критичари оваквог вида парламентаризма воле да наглашавају како би, увођењем сталешког система, порасла корупција у држави, како је то у духу демократије и тако даље. Ми ћемо, зато, сада објаснити каква би сталешка држава изгледала на нашем, српском примеру.

 

 

Иако имамо дугу историју парламентаризма у Србији, данашње политичке странке делују више као паразити, а не као организације које су изабране да заступају народне интересе. Сведоци смо и данас да се свака шуша може убацити у Скупштину само ако је изабран испред неке партије. Не мора да има ни школу ни памет, док год је верни војник своје партије, наш „народни“ посланик може мирно и лагодно да живи на грбачи српског народа и српске државе. Неки од тих посланика не морају ни да долазе на свој посао, стаж тече а плата се уредно прима на банковни рачун. Како о обнови некаквог племства не можемо ни говорити у двадесет и првом веку, ми нудимо следеће решење:

 

Народна скупштина има 250 посланичких места, тих 250 места треба равномерно распоредити између радничких синдиката и сеоских задруга. Сваком од синдиката и задруга би ишло по 50 места у Скупштини, ту би, осим заступника пољопривреде, свој глас нашли доктори, представници војске и полиције, уметници, грађевинари и други. Битна разлика између те, сталешке, и ове демократске скупштине била би у томе што би свако удружење заступало своја права, без да залазе у надлежности других професија. Тако би доктори могли да одлучују о судбини свог ресора, пољопривредници би могли уредно да се договоре око својих послова, права ратних и војних инвалида, као и оних из полиције, заступали би војнички и полицијски синдикати. Такође, ниједан посланик те сталешке скупштине, не би смео да иступа испред политичке партије, већ само и једино испред свог занимања. Држава би у том случају била посредник између професија и била би дужна да обезбеди захтеве који су пред њом изнесени, наравно све у складу са Уставом и законима ове државе.

 

Овакав један систем би могао све и једном човеку дао шансу да изнесе свој глас, глас сопствених, људских, а не партијских потреба. Наравно, држава би аутоматски морала да сузбије представништво оне професије која би злоупотребила свој положај на било који начин који би, евентуално, наштетио и тој професији, али и неком другом занимању, народу и држави. Уместо политичких партија, покрета и удружења, којима је Скупштина место за сисање новца из државне касе, желимо да у Дому народне скупштине уђу људи од знања и вештине, живећи – не од посланичког мандата, већ искључиво од сопственог поштеног рада.