КО ЈЕ ПОЧИНИО ГЕНОЦИД?

 

Двадесет и седам година је прошло од ослобoђења Сребренице. Двадесет и седам година се Србији и српском народу лепи етикета „геноцида“ над такозваним Бошњацима. Као и сваке године, у Сребреници се скупило кусо и репато да „ода пошту“ невиним жртвама. То њихово одавање поште, просто, одише србофобијом и болесном мржњом према свему што је српско. Да ствар буде гора и ироничнија, и у Београду се сваке године окупљају исти они куси и репати, да лицемерно плачу над онима који су три године убијали, клали и палили српска села у подручју Подриња. Дакле, ко је ту жртва, а ко осветник? Ко је ту крви, а ко невин и на крају – ко лежи у хашком казамату, а ко се слободно шеће по Сарајеву и поручује да мира неће бити док се „не ишћерамо“ до краја?

 

Почетком рата, Сребреница је са свих страна била окружена српским селима. Уједињене нације су 1993.године прогласиле зону Сребренице демилитаризованом, под директном командом УНПРОФОР-а, међутим, муслимани то нису испоштовали, штавише – команда 28.дивизије такозване АРБиХ била је стационирана управо у Сребреници. Из Сребренице је покренут и злогласни Масакр у Братунцу, на Петровдан 12.јула 1992.године, из Сребренице је извршен и напад на Кравицу, на Божић 1993.године. Током трогодишњег рата, у тој околини побијено је око 3000 Срба, и данас у Сребреници живи значајан број муслимана, док су села око ње или десеткована или потпуно збрисана са географске карте, услед сталних напада такозваних бошњака. За ове злочине нико никада није одговарао. С друге стране, такозвани Међународни суд за бившу Југославију у Холандији осудио је на доживотну робију првог председника Републике Српске др Радована Караџића и генерала Ратка Младића, због, како кажу, основане сумње да су у наредили систематско етничко чишћење сребреничког краја. ДАНАС ТАМО И ДАЉЕ ЖИВЕ МУСЛИМАНИ, о каквом је геноциду реч ако знамо да је геноцид плански, од државе спроведено етничко чишћење на територији целе једне државе или једног њеног дела, а ко је, онда, остао у Сребреници, ако знамо да је пар дана пре тога комплетно цивилно становништво оданде евакуисано? За то постоје и видео докази који обарају тврдњу о геноцидним намерама Војске Републике Српске према муслиманима.

 

У тадашњој Савезној Републици Југославији, медији нису много покривали овај случај, променом власти 2000.године дошло је до идеје да се Србија „суочи са својом прошлости“, па ипак тадашњи премијер Зоран Ђинђић је одбијао да се извињава муслиманима у име целокупног српског народа, инсистирајући на осуду свих ратних злочина, али превасходно оних над Србима у Босни, на Косову, у Крајини. Доласком Бориса Тадића на власт, Србија је драстично скренула у правцу сервилности према суседним државама. Тако је Тадић посетио Сребреницу и „извинио“ се у име целог једног народа, тако, намерно или ненамерно, поручио да смо починили, како су медији тада рекли, највећи геноцид после Другог светског рата на овим просторима. Касније, тада још увек премијер Александар Вучић такође је пружио руку помирења муслиманима на обележавању 20.годишњице „пробоја Сребренице“, дочекан је увредама, погрдама, па чак је и физички нападнут. Иако не подржавам Вучића, такво понашање према једном политичару у посети једној страној земљи јесте доказ како они, Бошњаци, још нису направили цивилизацијски искорак, оставши на нивоу руље, хорде, без икаквог домаћег васпитања. Муслимани, а не Срби и Хрвати, преко Сребренице, руше стабилност квазидржаве Босне и Херцеговине, несвесни да су у знатној мањини у односу на остала два народа, па ипак из Сарајева свакоднвевно стижу ратнохушкачке поруке уперене против Републике Српске, кажу – неуставног ентитета, иако је и Дејтонским споразумом и Уставом БиХ, Република Српска КОНСТИТУВНИ део Босне и Херцеговине.

 

Њихове (муслиманске) тежње ка стварању „унитарне“ Босне и Херцеговине нису прожете стварном жељом за мирним суживотом Срба, Хрвата и муслимана, већ су прожете намерама да се у Босни и Херцеговини створи прва, чиста муслиманска држава у Европи, то је главни циљ власти у Сарајеву и, колико год се они трудили, не могу те своје намере сакрити. А Сребреница, као феномен, служи им само за поткусуривање, за глуматање „једине жртве“ рата у Босни. Председница удружења „Мајке Сребренице“ одавно ужива у плодовима свог „рада“, искористивши смрт својих вољених, та жена је згрнула добре паре, што од државе, што од разних хуманитарних фондова који, под окриљем борбе за људска права, дестабилизују ионако дестабилизовано Балканско полуострво. И ко је ту, онда, проблем? Срби и Хрвати који се боре за своја права у накази од државе, или, пак, Бошњаци који, уз помоћ Запада, стварају ћелије исламског тероризма у срцу Европе и Балкана?

Када би се сабрале српске жртве из претходног рата и оног пре њега, не би имали места за толике слике, сведочанстава и доказа који говоре да су Срби, а не Бошњаци, жртве геноцида у Босни и Херцеговини. На крају, усред Републике Српске Сребреница и даље стоји као муслимански град, а где су Срби из Сарајева, Тузле, Бихаћа, Мостара? Покопани у знане и незнане јаме, рашткрани по белом свету, са чежњом да се врате својим огњиштима. Када се све сабере, остаје само једно питање: Ко је починио прави геноцид?