ДВА НИХИЛИЗМА

 

 

Пре него што ћу се предати читању, проучавању и схватању Ничеа и његове философије, радије сам се препуштао слушању о истом. Слушао сам шта кажу други о Ничеу пре него што сам и сам почео да схватам Ничеа. Коментари су углавном били негативни и баш то ме је заинтригирало да почнем да читам „Тако је говорио Заратустра“ – и како сам већ при крају те књиге, почео сам да мало боље схаватам идеју нихилизма, али и критику хришћанског морала коју је Ниче, између осталог, изнео у тој књизи. У тексту под називом „Ниче – Апостол Воље“, изнео сам тезу да Ничеова теорија о Натчовеку није нужно антихришћанска, радије бих је назвао антицрквеном, и сада ћу у овом тексту изнети доказе за ту своју тврдњу, али ћу такође изнети и сопствену тезу о ономе што бих ја назвао два нихилизма.

 

За почетак, Ниче, као син протестантског свештеника, доживео је тешку судбину када је као дечак изгубио оца. То је засигурно био темељ Ничеовог окретања „против“ Бога, јер засигурно не би Милостиви Господ узео Свог верног слугу који Му је целог живота верно служио. Касније, Ниче развија идеју о хришћанству као веру оних који су, заиста, слаби духом. Та слабост се угледа у томе што, пред тешким искушењима, човек, односно Хришћанин, утеху не налази у себи, већ у другом, божанском. С друге стране, Ниче, готово трагично, саопштава да је Бог мртав и да смо га ми људи убили. Шта је Ниче хтео тиме да каже? Отако је Цар Константин Велики легализовао хришћанску веру у целом Римском Царству, а оно ће тек касније постати и званична религија Рима, црква из које ће се касније изродити и Римокатоличка грана, користила је све могуће начине да наметне људима своју вољу, представљајући је као „вољу Божију“ – и док је Христос у свом изворном учењу износио тезе да се уздамо у самог Бога као Творца, Римска црква је својој верној пастви наметала страх и сузбијала тежњу ка личној спознаји Господа и Његове суштине. Касније, како је утицај Рима кроз цркву растао, Папа је почео и у буквалном смислу да терорише обичан народ, било је потребно само мало одступање у мишљењима, па да и најобичнији сељак и најугледнији племић заврше на стубу срама као „јеретици“, а та „јерес“ се угледала у простој ствари – оспоравању папског ауторитета. Треба узети у обзир и то да је Ниче, као Немац, вероватно гајио извесни амонизитет према Риму и Аустрији – као „апостолској“ држави која је, осим етничких Немаца, у свом саставу имала и велики број других народа који су, у већини случаја, били римокатоличке вере. Даље, види се јасна критика црквене корупције у Ничеовим делима, јер, док је Христос говорио: „радујте се и веселите се, јер је дошло Царство Божије“ – римски Папа је ширио сасвим другу поруку – узоран хришћанин је, по обрасцу цркве, био мали, скрушени човек, лишен сопствене воље и сопственог мишљења, супротно слободи избора коју је Бог дао човеку. У ствари, када је црква говорила о томе да без „вере нема спасења“, она није мислила, нити данас мисли, да се спасење не може наћи ван вере у Бога, већ да се оно неће наћи без вере у ЦРКВУ. Дакле – црква није постала институција из које се Јеванђеље шири, већ је црква, а самим тим и њени поглавари, постала Бог. Тако је и римски папа постао Бог на земљи, чиме јасно можемо доћи до закључка да се, уместо Богу, римокатолици покоравају Папи. Искривљујући изворна Христова учења, црква је све до доба Просветитељства, била неоспориви ауторитет над људима и краљевима и царевима. Зато је Римска црква за највећу увреду узела то што, када је Наполеон заузео Рим, сам себе прогласио за Цара, супротно обичају да католичке цареве крунише Папа, почевши од Карла Великог па све до царева Светог Римског Царства и других католичких монарха. Дакле, када је Ниче рекао да смо убили Бога, он је, у ствари, желео да каже како смо ми сами искривили Христову поруку, преко цркве, која је током целог једног миленијума вукла све конце световне и духовне моћи. Зато бих Ничеову поруку пре назвао антицрквеном, а не антихришћанском као таквом.

 

Други концепт који сам споменуо на почетку јесте концепт о два нихилизма. Иако се стиче утисак да је Ничеов Заратустра лишен сваког морала, пре ће бити да је он лишен оног морала који је наметнула Црква. Сами црквени главари народу проповедају учењу у скромности, смирености, тишини и скрушености као највећим врлинама, па ипак ми видимо да они живе у огромном луксузу, да се од великих донација верних граде велелепне грађевине, купују скупи аутомобили, док се само мали део од тих прихода даје сиротињи која једва извлачи крај с крајем, а кад свему томе додамо и политички утицај цркве, видимо да она, као институција, одавно јесте постала део овог света. Но, да се вратимо на идеју о два нихилизма. Нихилизам је у суштини позитивистичка идеја, идеја о побеђивању сопствених слабости путем своје воље, одбацивањем лажног моралисања. Али постоји и онај други део, који бих назвао – негативни нихилизам.

 

Пропадање је један од основних темеља Ничеове философије, други основ је превазилажење. Дакле, Нихилиста који пропада мора да пропадне толико дубоко да дотакне и само дно, али онда мора, полако и постепено, да започне уздизање – како не би остао на том дну. Позитивни Нихилиста је свестан свих својих слабости, мана, грешака и он чини све да би их превазишао, успињањем ка врху и превазилажењу самог себе, он полако достиже тај, наизглед, недостижан идеал Натчовека, он не само да би у том успињању могао да постане бог, већ би чак и спознао Бога, и тиме би се сами нихилизам и хришћанство на крају и измирили. С друге стране, негативни Нихилиста остаје на дну, иако је свестан да на њему неће наћи оно што тражи, он ипак остаје на том дну без икакве жеље и воље да се попне горе, баш у том случају он почиње да презире Бога, кривећи Га за своју недаћу, несвестан да му Бог не може помоћи уколико се он сам не тргне и крене да сам себи помогне. На жалост, и сам Ниче је био негативни Нихилиста.

 

Дакле, уместо закључка, изнео бих мишљење да је нихилизам истинска боготражитељска мисао, да Нихилиста кроз ништавило може, евентуално, спознати Бога, али та спознаја неће доћи кроз ћутљиве молитве, или покорно спуштање главе пред свештеницима, већ, напротив, кроз лично искуство и личну потрагу за Богом.