ДОК НАС СВЕТЛО НЕ ОДУЗМЕ

 

Када се рат у Европи завршио 1945.године, готово цео континент је био у рушевинама. Људи су тежили нечему новом. Хтели су утеху и, најважније, хтели су да се Други светски рат никада не понови. На рушевинама старог поретка и старих вредности, ницала је нова Европа, Нови светски поредак, с тим што у том поретку главну реч нису водиле европске државе, већ две нове светске силе – Совјетски савез и Америка. Видевши разарање које је комунизам донео за собом, лидери западних земаља окренули су се супротној страни за помоћ. Маршалов план је помогао економској обнови Европе, али је исто тако везао западни део континента за Америку. Стварањем НАТО пакта током педесетих година прошлог века, западна Европа је постала и војни полигон америчке војске. Европа је цветала у економском, војном и културном смислу, док су државе Источног блока тонуле у дубине комунистичког мрака.

 

А онда се десила 1989.година и ново „буђење народа.“ Од Пољске до Мађарске, од Украјине до средње Азије ницали су покрети за самоопредељење. Народу је било доста комунистичке таме, желели су слободу привучени бљештавилом Pax Americana. Онда их је светло одузело. Распад СССР-а донео је хиперинфлацију широм некада огромне земље, редови хране, стални немири и спорадични сукоби на пограничним територијама, обележиле су деведесете у источној Европи. На Балкану, крвави распад Југославије означио је почетак краја полувековне владавине комуниста. Земље Варшавског пакта, у страху од могуће руске инвазије, листом су постале земље чланице Европске уније и НАТО пакта и попут држава на западу, и оне су постале вазалне територије Сједињених Америчких Држава. Светло на крају тунела које је Америка показала европским државама, лишила је некада велике земље сопственог суверенитета и самосталности до те мере, да се данас ниједан европски председник или премијер не пита ништа док се не консултује са америчким званичницима.

 

У нашем, српском, случају вазалство је постало ропство. Понели смо жиг кривца за распад Југославије, постали смо синоним за ратне злочине и дивљаштво, иако Срби ни у Хрватској ни у Босни, па ни на Косову, нису испалили први метак. Одбрана независности једне нације постала је симбол најгорег варваства после Другог светског рата. Тридесет година након пада Берлинског зида и распада Југославије, многе државе Европске уније схватају да су погрешиле јер су веровале да ће их Америка „сачувати“, па су брже-боље почеле са обнављањем свог суверенитета. Многе државе, осим Србије. Српско руководство и даље наивно верује у „европску“ перспективу иако се та „Европа“ распада по шавовима. Тај распад је почео и пре него што је Русија започела интервенцију у Украјини, иако још увек постоје лидери који настоје да сачувају „европски сан“, огроман број људи увиђа њихову грешку и траже преиспитивање чланства у ЕУ. Србија, с друге стране, незадрживо иде „европским“ путем који није ништа друго, до козје стазице која води право у провалију.

 

Наравно, Европска Унија има и одређене погодности, слободно кретање, слободна трговина, високи животни стандард. Али то је резервисано за велике играче, мале државе, попут балканских, Европи нису потребне ни за шта друго, осим за експлоатисање. Постали смо робови страних компанија и амбасада, бескичмењаци који не умеју да размишљају својом главом, већ то, уместо нас, морају да раде разни изасланици и комесари за проширења итд. То је европска перспектива не само Србије, већ и других држава на Балкану. Балканске државе Европској унији су потребне само за поробљивање и експлоатацију и ни зашта друго.

 

Европска Унија нема перспективу, нема будућност и није одржива. Она ће трајати још коју годину и онда ће се распасти, као што су се слични пројекти распали у прошлости. Шта ће онда Србији то светло са Запада које нас је ослепело толико, да не умемо чак ни да прднемо без стране помоћи? Отворимо очимо и погледајмо стварност онакву каква је она у ствари: Србија је европска земља, али њој није место у Европској унији, дужност наше политичке елите је да се избори за истинску независност ове државе, не можемо допустити да наши потомци буду робови бриселске и вашингтонске бирократије.