ПОПИС СТАНОВНИШТВА ИЛИ ЈУГОСЛОВЕНИ СУ МЕЂУ НАМА

 

Актуелни попис становништва унео је многе забуне и заблуде у српском јавном простору. На првој страни се налазе теоретичари завере који упорно тврде како се попис врши да би стране агентуре користиле личне податке грађана у „хибридном рату“ против Србије, иако се пописи у нашој земљи врше више од два века и наши подаци су, нажалост, доступни преко интернета. На другој страни се налази мала, субверзивна група људи која ће се на попису изјаснити ни мање ни више него као ЈУГОСЛОВЕНИ.  Југославија која је, званично, распуштена пре више од тридесет година и даље је спорна тема у српском друштву. Док једни тврде како је Југославија била „рај на земљи“, други, пак, имају критички однос према некадашњој држави. Обе стране су склоне да улазе у екстреме када причају о бившој заједници, али морамо обратити пажњу зашто ова прва гарнитура упорно промовише некакво „југословенство“ чак и четири деценије након распада Југославије. Да бисмо то објаснили, морамо се вратити у прошлост.

 

Освит 19.века је осим технолошке и индустријске револуције донео и политичку револуцију. Повучени исксутвом Француске револуције, европски интелектуалци су одбацили апсолутизам својих владара и тежили ка алтернативном решењу. Раније, јединство државе и народа представљао је монарх, сада то јединство се засновало на заједничком пореклу, језику и култури, та идеја је названа национализам. Буктиња национализма распалила се нарочито по немачким земљама и пограничним деловима Хабзбуршке монархије која је, иако под влашћу Аустрије и Угарске,  имала огроман број словенског становништва. Словенски национални покрет био је најјачи на јужним границама Монархије, који су се граничили са Србијом. Србија је у 19.веку извојевала значајне војне и дипломатске победе против опадајућег Османског Царства, Српска револуција, како је Леополд Ранке обједино устанке, распалили су пламен националних покрета широм Балканског полуострва, али и широм нашег северног суседа. Пролеће народа 1848 – 1849 донело је нове политичке промене, народи широм (средње) Европе тежили су или аутономији или потпуној независности од својих великих господара. Тада је основана и Српска Војводина која ће, у наредном периоду, постати културни и образовани центар српског народа како у Хабзбуршкој монархији, тако и шире.

 

Српски народ је, након стицања аутономије у оквиру Османског Царства, прешао на други део своје политичке борбе. Циљ је био уједињење српских земаља и стварање/обнова новог Душановог Царства. У тој борби значајна су два дела: „Срби сви и свуда“ Вука Караџиђа и „Начертаније“ Илије Гарашанина. Први  документ даје опис српског етно-језичког корпуса, док други представља тајни план српске владе о стварању заједничке српске, а касније и јужнословенске државе. Ослободилачки наратив према северу је кратко затајио у време владавина Милана и Александра Обреновића, али је сменом династија – идеја о стварању јединствене државе јужних Словена поново добио на значају.

 

Хрватска интелигенција је била подељена по том питању. Једни су заговарали стварање посебне хрватске државе  унутар Аустро-Угарске, други су тежили уједињењу у заједничку државу са Србима. Победом у Великом рату, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Било је јасно да ће се нова држава суочити са изазовима који ће се, на крају, испоставити фатални за њу. У економском смислу, Хрватска и Словенија су ушле као индустријализоване, а Србија као аграрна земља што је створило још већи јаз између нових житеља у држави. Мора се напоменути и то да је Југославија, на почетку свог постојања, била, по данашњим мерилима, држава у развоју. Индустрализација је протекла релативно споро, али је до тридесетих година прошлог века стигла на задовољавајућем нивоу. Предмет спора српско-хрватских односа биле су и етничке границе. Након чувеног Атентата у Народној скупштини, Краљ Александар је увео диктатуру, распуштене су све политичке и синдикалне организације, осим оних које су заговарале нови концепт – интегрално југословенство. Међутим, уместо да се криза реши, Шестојануарска диктатура је продубила политичке немире који ће бити стабилисани непосредно пред атентант на Краља у Марсеју. Овај догађај је, између осталог, и био кључни тренутак у уништењу југословенске идеје. Након 1934.године, па све до Априлског рата, Југославија се налазила у константној кризи. Споразумом Цветковић-Мачек и стварањем Бановине Хрватске, учињен је и последњи очајнички потез за очување заједничке државе. Непосредно пред Априлски рат, српска интелигенција је изнела нови захтев, наиме, како би се успоставила равнотежа између Срба и Хрвата, српска елита је имала план за стварање Бановине Србије, исти модел би се применио и у Словенији чиме би се етничке несугласице коначно довеле у равнотежу.

 

Међутим, нападом Осовине на Југославију 6.априла 1941.године, тај план је пропао а Југославија је за мање од недељу дана  била окупирана. У Хрватској и Босни, Немци су успоставили квинслишки усташки режим, док је Србија била под директном немачком окупацијом. Почео је крвави грађански рат у којем је животе изгубило преко милион људи. У Србији су организовани устанци. На једној страни су се налазили ројалисти, на челу са пуковником(касније и генералом) Михаиловићем који су се борили за очување и обнову Краљевине, док су на другој страни били комунистички партизани на челу са Јосипом Брозом Титом. Иако је на почетку постојала извесна сарадња два покрета, партизани и четници су, због идеолошких размера, дошли у сукоб који ће, и после осамдесет година, оставити Србију и српски народ подељеним.

 

Овде долазимо до коначних догађаја који су битни за разумевање југословенства након рата. Победом комуниста 1945.године, монархија је збачена, Краљ је осуђен на прогонство, а нови режим је брже-боље почео са „обновом“ државе. Та обнова се вршила наглом и убрзаном индустрализацијом и колективизацијом. Земља је отимана од „кулака“, многе приватне фабрике су постале национализоване а они који су имали критички став о новој власти су убрзо били „уклоњени“. Чувени југословенски „стандард“ почео је да јача почетком педесетих и шездесетих година. Иако комунистичка земља, СФРЈ је неговала западни начин живота, и већ средином шездесетих година нови Југословени су одлазили на запад на „привремени“ рад. Солидан начин живота у држави постојао је све до осамдесетих година када је уследила нова политичка криза.

 

Смрћу Тита, Југославија је, по други пут, почела да пропада. Иако је идеја „братства и јединства“ била чврсто утемељена у југословенски идентитет, ране из претходних ратова и даље су чекале да се зацеле. Политичка руководства савезних република почело је да преиспитује постојање заједничке земље. Последица ових преиспитивања је крвави распад Југославије и ратови у Хрватској, Босни и, закључно, на Косову. Управо су ови догађаји проузроковали талас „југоносталгије“.

 

Сада ћемо, коначно, да се позабавимо феноменом жала за Југославијом. Старије генерације су, вероватно, свима нама говорили како се „за време Тита“ лепо живело. То и јесте могућа чињеница, али чињеница јесте и то да је југословенско друштво било базирано на „везама“ и интересима, што је и данашње наслеђе држава бивших република. Медиокритетски морал, или одсуство истог, довело је до тога да Југословени изгубе додира са реалношћу. Неодрживи политички систем, недостатак приватне иницијативе у економији, неразјашњена национална питања, корупција и непотизам, довело је до тога да се некада „јака“ и „стабилна“ Југославија сруши као кула од карата! Међутим, након краткотрајног „националног“ буђења, поново су државе бивше СФРЈ упале у колатечину југоносталгије. Људи који се изјашњавају као Југословени, говоримо о Србији, не раде то зарад „очувања“ успомене на некадашњу државу. Не. Они то свесно раде противно српским националним интересима. Данас су Југословени најокорелији аутошовинисти који иду против већине која се сматра Србима.

 

Зато је важно да се на овом попису огромна већина изјасне као Срби Православне вероисповести јер, колико год то чудно звучало, још увек постоје силе које би волеле да нас угурају у заједницу са онима који су, барем у протеклом веку, десетковали наш народ тако, да се ни дан-данас од тога нисмо опоравили.