УСПОН И ПАД ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ИДЕЈЕ - ПРВИ ДЕО

 

 

Двадесети век обележен је догађајима и људима који ће, без сумње, остати уписани у историји као велики људи и велики догађаји. Балкан је, и у том случају, био обавезан чинилац тектонских промена на европском тлу у протеклом веку.  Стварање Краљевине Југославије, тада још увек названа Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, јесте један од најзнајчајнијих догађаја у историји балканских народа. После вишевековне турске окупације, живота под страном влашћу, јужни Словени су добили прилику да живе у својој, јединственој држави. Међутим, мало се прича, а још мало се и зна, шта је претходило стварању Југославије и каква је идеологија била те државе која је и дан-данас симбол престижа и моћи. Како је југословенство, као политичка мисао, настајала, развијала и како је, на прелазу векова, пропала у рушевинама крвавог грађанског рата?

 

 

Почетак 19.века је био турбулентан за целу Европу. Иако више није постојала реална опасност од турских продора, Европу је затресао човек по имену Наполеон Бонапарта. Понешен идејом револуције у којој је и сам учествовао, Наполеон је, сам, покренуо рат против тада најјачих држава у Европи: Велике Британије, Хабзбуршког Царства, Царске Русије и Краљевине Пруске. У свом том метежу, српски народ је уграбио прилику да се коначно, после вишевековног ропства, ослободи од Турака и обнови своје никада непрежаљено Српско Царство. Процес стварања модерне српске државе био је мукотрпан посао, не само због чињенице да су и велике силе биле подозриве према стварању(или обнови) Србије, чиме би се урушио баланс моћи у Европи, већ и због чињенице да су Срби, у најмању руку, огуглали на турску страховладу, те да им је „европеизација“ била страна и, нарочито оним конзервативним круговима, мрска. Дух просветитељства је тешко пробијао пролаз до српског менталитета, али, упорношћу српких владара, Србија средину 19.века дочекује као стабилна, уређена монархија која је, за разлику од својих суседа, свој поредак ипак организовала по принципима Француске револуције. Кнежевина, а касније Краљевина Србија, била је и грађанска и национална држава, са врло развијеним парламентарним системом, па ипак, била је одана и верна својој монархистичкој традицији.

 

Управо су те одлике наше земље дале полет новој идеји – уједињењу свих Срба, али и јужних Словена, у јединствену државу. Наравно, ово се није допало силама као што су Аустроугарска и Турска које су, у том периоду, биле дом за милионе јужних Словена од којих су, у већинском броју, чинили управо Срби. Иако су Беч и Будимпешта на кратко разбили „великосрпску“ идеју за време Обреновића, сменом династија почела је и активна кампања за ослобођење јужних српских крајева, Косова, Рашке и Македоније. Балкански ратови су означили крај турске окупације на Балкану и коначну освету Косова којом су се надали и радовали многи Срби. Па ипак, наш северни сусед није мировао и недуго после славне победе, Србија се нашла у рату са Аустроугарском, током шест година ратовања(1912-1918), српска држава није само ослободила северне српске крајеве, већ и Хрватску и Словенију. Плашећи се да ће Србија бити „мала Русија“ на Балкану, упркос чињеници да се Русија у том периоду налазила у крвавом грађанском рату, велике силе су прибегле много подмуклијем плану, стварању не велике Србије, како нам је раније обећавано, већ Југославије. Народи, различити у вери, култури и менталитету, нашли су се у једној држави 1.децембра 1918.године. Државе које су настале у вихору Великог рата нашле су се пред озбиљним економским и социјалним проблемима, ни Југославија у том случају није била изузетак. Србија је у нову државу ушла као аграрна, док су Словенија и Хрватска ушле као средње индустријализоване земље. Морала се успоставити равнотежа, те је Југославија у трећу деценију прошлог века кренула путем постепене индустријализације. Међутим, економија није била главни проблем нове југословенске државе. Хрвати су  се у новој држави осетили некако запостављено. Наводно, њихове тежње нису биле пуко јединство са Србима, напротив, мета им је била Босна у којој су Хрвати имали значајну већину, али не довољну како би се она сматрала хрватском земљом. Такође, осетила се пизма између Срба и Хрвата због хрватских злочина у Мачви током офанзива Централних сила 1914-1915. Чињеница да је одређен број хрватских официра напросто напредовала у војсци је само подгрејавала ту нетрпељивост.

 

Краљевина Југославија се, такође, нашла у незгодном положају што се тиче геополитике. Раст фашизма у Италији и нацизма у Немачкој забринула је југословенске интелектуалне кругове. Тежећи формирању државе, развила се и идеја о чистој, југословенској политичкој мисли. Један од носилаца те нове мисли, названа интегрално југословенство, била је и ОРЈУНА. Организација југословенских националиста настала је у Хрватској пред почетак Првог светског рата и у предратној Југославији је имала значајан политички утицај. Њени чланови, који су углавном били из породица средње класе, високообразованог профила, промовисали су, данас контроверзну, идеју интегралног југословенства. Идеја која се базирала на теорији да Срби, Хрвати и Словенци нису засебни етнички идентитет, него подгрупа(племе) једног, јединственог југословенског народа. Уз прећутну подршку власти, Орјунаши су се на својим митинзима сукобљавали са хрватским, српским националистима, али и са бугарашким и шиптарским терористима. Такође, остали су познати и сукоби ОРЈУНА-е са комунистима. Иронично, јако упориште ОРЈУНА је имала у Далмацији и Словенији, спречавајући немачку и италијанску иреденту да се прошири на југословенску територију. Колико је ОРЈУНА била „озлоглашена“ говори и то да се у Хрватској термин „Орјунаш“ данас користи за оне Хрвате који, наводно, иду противу хрватских интереса.

 

Иако историчари данас тврде како је главни узор ОРЈУНА видела у италијанском фашизму, из праксе се види да то није тачно. Иако су се поздрављали са дигнутом десницом, марширали, певали и деловали као фашисти, ОРЈУНА је настојала да се одржи на позицијама југословенства. Изразито антиклерикална, ОРЈУНА се противила утицају верских заједница на политички живот у држави. Такође је важно поменути да је ОРЈУНА, у политичком смислу, била како конзервативна, тако и либерална организација која се залагала, између осталог, и за еманципацију жена. Колики су фанатици били Орјунаши, говори и чињеница да су, уместо Бога, веровали у Југославију и југословенство као идеологију. Њихова љубав и оданост према династији учинили су је једним од најмасовнијих покрета предратне Југославије.

 

Па ипак, упркос покушајима који би донели неку стабилност, Југославија је стајала на лабавим темељима који нису обећавали дугорочни поредак. Почетком тридесетих година прошлог века, Југославија је почела да тоне у нову политичку кризу која ће трајати безмало целу деценију и која ће се, на крају, за њу испоставити фаталном. Али, о томе, у другом делу текста.