УСПОН И ПАД ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ИДЕЈЕ - ДРУГИ ДЕО

Пракса је доказала да је историја, у већини случаја, циклична. Исто тако је пракса доказала да државе настају и нестају у вртлогу, углавном, ратног хаоса. Између рађања и смрти једне државе налазе се догађаји које бисмо могли назвати „турбулентним“. У том смислу, држава кроз своје постојање пролази кроз одређене турбуленције, ратне, економске, друштвене и културне, оне државе које превазиђу те турбуленције могу се похвалити својим константним постојањем, оне друге, нажалост, уписане су у историјским уџбеницима само у прошлом времену. Југославија је, можда, једина држава која је, кроз цело време свог постојања, пролазила кроз сталне турбуленције које су, на крају, по њу биле фаталне.

 

Улазећи у четврту деценију двадесетог века, многе европске државе су почеле да се опорављају од катастрофалних последица Великог рата. Иако је опоравак и у Југославији текао солидно, и даље су постојале политичке и друштвене тензије у држави којој, изгледа, није било суђено да се одржи. Те тензије су се највише огледале у српско-хрватским односима. Хрвати су, и даље, упорно настојали да докажу свој подређени положај у односу на Србе. Све је кулминирало када су хрватски посланици из редова Хрватске сељачке странке, на седници Народне скупштине 20.јуна 1928.године, испровоцирали Пунишу Рачића, радикалског посланика и некадашњег војника из редова чувеног Војводе Вука. Двојица посланика је на месту погинуло, док је Стјепан Радић, председник ХСС-а, преминуо након што га је Рачић ранио 8.августа исте године. Овај догађај ће бити увертира у оно што ће се, касније, назвати Шестојануарска диктатура.

 

Са жељом да смири ситуацију у држави, Краљ Александар је на Бадњи дан, 6.јануара, 1929.године увео диктатуру. Распуштена је скупштина и забрањен је рад свим политичким организацијама, осим неколицини организација које су промовисале интегрално југословенство, међу тим организацијама је била и Југословенска Акција, покрет настао унутар ОРЈУНА-е. Иако је ОРЈУНА тежила стварању аутетичног југословенског трећепуташког национализма, Југословенска Акција је готово прекопирала фашистички стил и политику. Неке од организација које су биле поштеђене цензуре били су и Соко Југославије као и пар четничких удружења. Забрана се односила и на Комунистичку партију Југославије. Дан касније, у Загребу, хрватски адвокат Анте Павелић је основао злогласни усташки покрет, који ће касније спровести највећи геноцид на српским народом у историји. У међувремену, Краљ је настојао да се обрачуна са свим реметилачким факторима у држави. Фактички, Краљ Александар I је, увођењем диктатуре, постао апсолутни владар у држави са неограниченом моћи. Ситуација се, барем, привидно смиривала, и две године касније, диктатура је укинута доношењем Септембарског, односно Октроисаног устава 3.септембра 1931.године. Овај Устав је, формално, био на снази све до доношења Устава Федеративне Народне Републике Југославије. Ситуација у Југославији се, од увођења диктатуре, примирила или се барем тако чинило. Жандармерија и краљевска обавештајна служба из редова Главног генералштаба Краљевине Југославије су силом сузбијали свако могуће оснивање или обнављање политичких организација. Диктатура је, међутим, у Хрватској дала контрапродуктиван ефекат. Усташки покрет је, управо захваљујући Диктатури, добио већи полет, нарочито у руралним деловима Хрватске. Павелић је, због свог активизма, побегао у Италију где је основао кампове за обуку. Годину дана након што је Шестојануарска диктатура укинута, Павелић диже устанак у Лици који је само за пар дана угушен. Оно што је најзанимљивије је то да су, током предратног периода, усташе и комунисти склопили извесни договор о сарадњи у коме се јасно налази одлука да ће се комунисти и усташе заједно борити за рушење Југославије. Павелић ће се, након неуспешног атентата у Загребу 1933.године, привремено примирити, а његов покрет ће морати да сачека погодниу прилику да смакне Витешког Краља.

 

Један од озбиљнијих проблема Краљевина је имала и са својим највећим суседима, Италијом и Немачком. Мусолини, као и други Италијани, нису заборавили „издају“ Савезника припајајући Далмацију новој држави, а Немци су, узбуђено, поздрављали успон Адолфа Хитлера на власт који је, након смрти председника Хинденбурга, објединио функције председника и канцелара у једну – фирерску. Сам Краљ је, да би сачувао спољну неутралност Југославије, склопио  одбрамбене савезе са Чехословачком и Румунијом, такозвану Малу Антанту ради сузбијања аустријских и мађарских иредентистичких тежњи ка Краљевини Југославији. Такође, Краљевина је имала и одличне односе са новонасталом Републиком Турском на челу са Кемалом Ататурком. Ваља напоменути и то да је Југославија, осим проблема са усташама, имала неприлике и са бугарском ВМРО која је тежила циљу припајања Македонији Бугарској, те шиптарским бандитским упадима у пограничне крајеве на Косову.  Сви ови проблеми су створили још веће тензије у држави. Краљ Александар је, засигурно, био свестан да се у Европи спрема још један велики рат јер је Хитлер, одмах по преузимању власти, почео са рушењем Версајског мировног споразума. Нагла индустријализација и милитаризација Немачке није могла проћи непримећено у очима југословенске и европске јавности. Да би се спречила нова 1915.година, Француска је лобирала  стварању Балканском пакту. Тај пакт су чиниле Краљевина Југославија, Краљевина Румунија, Краљевина Грчка и Република Турска, било је предодређено да се том пакту придружи и Бугарска, чиме би се, у случају рата, створио шири фронт на Балканском полуострву који би се одупрео немачкој инвазији. Али, како је бугарска Влада тихо одобравала акције ВМРО-а у Македонији, статус Бугарске по питању Балканског пакта остао је на нивоу преговора.

 

У јесен 1934.године, Краљ је дошао у службену посету Француској. Југославија и Француска су били стари савезници још из времена Великог рата, и догађај је пропраћен са великом пажњом. Међутим, приметно је да је Краљ тежио већем зближањаву Југославије ка Немачкој, с обзиром да је Италија имала територијалне претензије на Јадран, што је Хитлер осуђивао. С друге стране, Француска је нудила да склопи савез са Југославијом и Италијом, под условом да Југославија призна Совјетски Савез. С обзиром да је Југославија била дом за велики број руских емиграната, избеглих након Руског грађанског рата, Александар се трудио да признање СССР-а одложи што је више могао. Деветог октобра 1934.године, Александар је пристао у марсејску луку, велики број грађана је поздрављало свог ратног друга и савезника. Око 16 часова поподне, из крцате гомиле искочио је Владо Черноземски, припадник ВМРО-а који је, уз поклич „живео Краљ!“ из букета цвећа извадио пиштољ којим је усмртио Краља. Француска полиција је одмах реаговала и убила Черноземског. Остала је анегдота да је Краљ на самрти стигао само да изусти „чувајте ми Југославију!“ У организацији атентата учестовале су усташе, ВМРО, Италија и, према неким наводима, Немачка. Краљевој сахрани је присуствовао велики број људи, грађанства и страних изасланика. Херман Геринг, командант  Немачког ратног ваздухопловства је положио венац са посветом „Нашем великом непријатељу – Немачки Рајх“ чиме је одао почаст Витешком Краљу. Занимљивости ради, Геринг је пре тога већ био у посети Београду, у мају исте године када се поклонио сенама српских војника  из Великог рата.

 

Александровом погибијом, на власт долази његов, још увек малолетни, син Краљ Петар II Карађорђевић. Уместо њега, владало је трочлано намесништво на челу са Кнезом Павлом Карађорђевићем који је био про-енглески оријентисан, али ситуација у којој се земља налазила је била таква, да ће се у наредном периоду Југославија све више приближити Немачкој и Италији. Марсељски атентат
је продубио политичку кризу у држави, а намесништво, као и каснији актери догађаја од 1934 до 1941.године настојали су да ту кризу реше што пре, јер све је мирисало на нови, крвавији светски рат који је, због све већег јачања Немачке, куцао на врата Европе.