УСПОН И ПАД ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ИДЕЈЕ - ТРЕЋИ ДЕО

 

 

Првог децембра обележена је 104.годишњица стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У претходна два дела објаснили смо како је текао развој југословенства, те ситуација у међуратном периоду од 1918. до 1934.године, односно, погибије Краља Александра I Карађорђевића. У наредна два дела, писаћемо и објашњаваћемо стање у држави од 1934.године све до 1941.године и Шестоаприлског рата, када је Југославија доживела свој први слом.

 

После смрти Краља Александра, на власт долази малолетни Краљ Петар II. Намесништво на чијем челу је био Кнез Павле Карађорђевић нашло се пред тешким изазовима по државу и народ. Било је јасно да Хитлер после враћања Сарске области, анексије Судета и Аншлуса неће мировати. Западни савезници су, наивно, веровали да Хитлер неће напасти Пољску, како би спојио Слободни град Данциг(данас Гдањск) са остатком Немачке. У том периоду на челу Владе налазио се Милан Стојадиновић  из редова Народне странке. У неколико наврата Стојадиновић је, као економиста, био министар финансија у Влади. Вештим потезима је ојачао економију државе, због тих успеха, Кнез Павле му је поверио мандант за састављање Владе. 1935.године, Стојадиновић формира Југословенску радикалну заједницу спајањем Југословенске народне странке, Словенске народне странке и Југословенске муслиманске организације, стварајући, тада, владајућу странку у држави.

 

Стојадиновић је био близак пријатељ са Галеацом Ћаном, министром спољних послова фашистичке Италије и зетом Бенита Мусолинија, што је Стојадиновића битно окренуло ка фашизму. Његова странка, познатија и по скраћеници ЈеРеЗа у свему је ископирала манир Национал-фашистичке партије. Чланови и блиски сарадници су га називали Вођом и постојала је паравојна формација унутар странке под именом Зеленокошуљаши. На својим митинзима, чланови ЈеРеЗе су се поздрављали уздигнутом десницом, по узору на италијанске фашисте и немачке националсоцијалисте. Иако је имао прећутну подршку краљевског дома, Стојадиновић је наишао на оштре критике Димитрија Љотића, председника ЈНП Збор. Љотић, иако није имао већу подршку на изборима због своје, наводне, германофилске политике, оштро је нападао Стојадиновића због, како је писао, приближавања „безбожничким идеологијама.“ Љотићева визија Југославије је, наиме, почивала на строгом клерикализму, сталешком уређењу и иредентистичким тежњама ка деловима Италије и Аустрије, што би довело до стварања Велике Југославије која би, између осталог, укључивала и Бугарску. Ову замисао Љотић је преузео из идеологија ОРЈУНА-е и Југословенске Акције, с тим што, за разлику од ове две, ЈНП Збор је био чврсто везан за Српску Православну Цркву, упркос чињеницама да је сам Љотић био ожењен Хрватицом, католкињом, а да је Збор имао солидну подршку у Словенији и деловима Хрватске. Било како било, Стојадиновићев режим је грубо прогонио чланове Збора, а неретко је долазило и до сукоба између чланова ЈеРеЗе и Збора. Збораши су се, између осталог, често  сукобљавали и са комунистима.

 

За то време, Анте Павелић се, после убиства Краља Александра, повукао у Италију. Због одличних односа Краљевине Југославије и Италије, фашистичка влада је почела да затвара усташке кампове на северу Италије, тако да је Павелић новог савезника тражио у Немачкој иако је и Рајх такође тежио добрим односима са Југославијом. С друге стране, влада Милана Стојадиновића је донела значајне економске успехе држави, али и даље није била у могућности да реши Хрватско питање. Будући да је био српски националиста, Стојадиновић је покушавао да га реши на начин који би одговарао и српском народу у Хрватској. С обзиром да није успео у тој намери, смењен је с места председника Владе 1939.године и на његово место је постављен један други радикал, Драгиша Цветковић. Цветковић је, да би решио размерице са Хрватима, склопио коалицију са Влатком Мачеком, председником Хрватске сељачке странке. Споразум Цветковић-Мачек предвиђао је стварање Бановине Хрватске у чији састав би ушле Савска и Приморска бановина, у потпуности, те делови Дунавске, Врбаске, Дринске и Зетске бановине, чиме је учињен последњи, можемо рећи, очајнички покушај да се Хрватско питање реши на миран начин. У Београду, српска интелигенција је спремила одговор. Наиме, српска елита поднела је захтев за стварање Бановине Србије коју би чиниле оне територије Југославије које су биле већински српске, такође, српски предлог је укључивао стварање и треће бановине, словеначке, чиме би Југославија била подељена на три етничке бановине, чиме би се спречио међунационални сукоб.

 

У међувремену, у Шпанији је беснео крвави грађански рат. Рат који је био својеврсна увертира у Други светски рат. Немачка и Италија су подржале генерала Франка,  Совјетски Савез је подржавао Републиканце. На републиканској страни учествовали су југословенски комунисти у такозваним Интернационалним бригадама. Краљевина Југославија је с пажњом пратила овај сукоб, Милош Црњански је, одушевљено, писао о победама Националиста и те извештаје слао у земљу. Националисте је подржавао и Збор, али не постоје тачни подаци да ли су Збораши узели учешће у јединицама генерала Франка. Франкисте и Фалангисте подржала је и Бела емиграција, а Гвоздена Легија Корнелија Кодреануа је послала неколико добровољаца као помоћ. Првог априла 1939.године, снаге генерала Франка улазе у Мадрид чиме је рат завршен, а победа Националиста била је поздрављена и од југословенских националиста. Крајем тридесетих година Немачка је значајно ојачала, и било је јасно да је Трећи Рајх, под вођством Адолфа Хитлера, поново постао значајан фактор у европској и светској политици. У јуну 1939.године, Кнез Павле је, у својству намесника, отишао у званичну посету Берлину. Дочекан са највећим војничким и државним почастима, Кнез је сведочио војној снази Немачке и опасности која је она представљала за светски мир. Два месеца касније, Хитлер је потписао споразум са Совјетским Савезом. Пакт Молотов-Рибентроп је укључивао пакт о ненападњу и економској сарадњи, али и тајни део по којем су СССР и Рајх поделили Источну Европу. У септембру 1939.године, Немачка је напала Пољску, чиме је почео Други светски рат.

 

Југославија је била статусно неутрална држава, током 1940.године Мађарска, Румунија и Бугарска потписале су приступању Силама Осовине(Немачка, Италија и Јапан), Југославија се, поново, нашла окружена непријатељским државама и једини савезник нашој држави била је Краљевина Грчка. Ипак, због притиска Немачке, Југославија је приступила Осовини 25.марта 1941.године. Споразум о приступању Пакту трију сила, како је назван у југословенским медијима, предвиђао је гаранције неутралности Краљевине Југославије. Југославија је била у обавези да пропусти немачке конвоје хране и медицинске помоћи, заузврат Југославија није била дужна да приступа ратним операцијама Немачке. Историчари се, данас, не могу сложити око тога да ли би Хитлер испоштовао договор или не. Два дана касније, 27.марта, у Београду је група официра на челу са Душаном Симовићем и Боривојем Мирковићем извршила је државни удар, Краљ Петар је проглашен пунолетним, а Споразум неважећим. Пучистика Влада је у следећих неколико дана покушавала да убеди Немачку да Југославија неће кренути против Немачке. Широм земље, нарочито у Београду, избили су масовни протести, паљене су слике Хитлера и Мусолинија, клицало се Краљу и позивало се на рат против Осовине.  Хитлера је ово толико разбеснео, да је по хитном поступку донео злогласну Директиву број 25. По Директиви, Југославија је морала да буде уништена, а Београд сравњен са земљом.

 

У недељу, на Православни Васкрс, 6.априла 1941.године немачки Луфтвафе је без упозорења отпочео бомбардовање Београда. Начињена је велика материјална штета, уништена је и Народна библиотека. Истовремено, с копна, Немачка је из правца Румуније, Мађарске и Бугарске отпочела копнену инвазију на Југославију, док се Италија прикључила инвазији из правца Истре Албаније. Освајањем југа и Македоније спречено је понављање 1915.године и стварања новог Солунског фронта, Мађари су освојили Бачку, док је Немачка незаустављиво продирала ка Словенији и Хрватској. Четири дана касније, 10.априла, Немци улазе у Загреб а бивши аустроугарски маршал Славко Кватерник проглашава такозвану Независну Државу Хрватску. Нова усташка власт поздравила је Адолфа Хитлера и Анта Павелића као новог „поглавника“. Истог дана почео је масовни терор над српским народом у Хрватској и Босни који је кулумнирао у геноцид оличен у концетрационим логорима Јасеновац, Стара Градишка и други. Лоша организација, али и дезертерство хрватских војника и официра, довело је до слома Југославије. Упркос надмоћнијем непријатељу, југословенско ратно ваздухоплоство успело је да се делимично одупре јачем Луфтвафеу, бомбардовани су положаји у Аустрији, Мађарској и Бугарској. Ипак, отпор југословенских пилота, нарочито славног Шестог ловачког пука, убрзо је сломљен. Средином априла, немачке снаге улазе у Београд, за то време у Никшићу је донета одлука да Југославија неће капитулирати, 15.априла Краљ Петар II је, преко Грчке, одлетео за Лондон где ће остати у наредном периоду.

 

Југославија је, после Шестоаприлског рата, подељена између НДХ, Бугарске, Мађарске и Албаније. Румунија, иако члан Осовине, одбила је да узме Банат под своју контролу, нежелећи да квари односе са братском Србијом. Румунски генерал Антон Јоанеску је, тим поводом, изјавио да би „радије умро него узео и комад српске земље.“ Србија је, по Хитлеру, означена као главни кривац за кршење Споразума, те је она, на почетку, стављена под директном командом немачког Вермахта и СС-а. После двадесетак година постојања, Југославија је била уништена, а са њом и југословенска идеја као таква. У следећих неколико месеци, отпочеће догађаји који ће заувек променити токове историје на овим просторима и остати запамћени као најкрвавије странице српске и балканске историје.