НА САВИНДАН

 

 

Српски народ данас прославља Савиндан, празник посвећен првом српском архиепископу, Светом Сави, племићу који је одбацио световно уживање, части и похвале које су му по рођењу припадале. Уместо тога, млади Растко, отишао је на Свету Гору и посветио се Богу, тиме је и свој  народ, заувек, везао за небо.

 

 

У средњем веку није било необично да владар напусти свој положај и оде у монахе, нарочито у Православним земљама Истока. Али, такви случајеви су се дешавали онда када би владар био престар и једноставно више није желео или могао да влада. Српски народ је, и по томе, био и остао посебан. Најмлађи син Великог Жупана Стефана Немање, Растко Немањић је, једног дана, отишао у лов као принц и племић, а вратио се пострижене косе у црној мантији као Сава. Савремени човек би се запитао зашто се Растко одрекао лагодног живота и свог луксуза који је имао. Наравно, Растко је итекако владао Захумљем које му је отац дао на управу, па ипак млади принц није срећу налазио у дворској лепоти, пријемима изласланика и државничким пословима, што пак не значи да је он, као племић, био неспособан владар. Савремени критичари средњег века воле да наглашују како је то било „мрачно“ доба Европе, глупаво игноришући чињеницу да су сви владари тадашњег доба, укључујући и српске, били изузетно образовани и надарени за вођењем озбиљне политике. То знање црпели су из Рима и античке Грчке, као и тадашњег Источног Римског Царства(такозване Византије), тако да можемо, прво, закључити да је Сава, пре монашења, итекако био уман и образован човек, но његов потенцијал је изашао на видело тек када се замонашио.

 

Током свог дугог и плодотворног рада и живота, Свети Сава је урадио огромне ствари не само за средњовековну, већ и за модерну Србију која ће настати неколико векова после његове смрти. Учврстио је Православље у народу које је, још увек, било на прелазу између претхришћанског и хришћанског веровања, говорио је јасно против остатака Богумила које је његов отац протерао са српске земље, а чија су учења саблажњавала и водила у прелест остали народ. И не само то, Сава је, између осталог, оставио бројне књиге које се могу тумачити као први српски правни акти. Најзначајније његово дело, „Законоправило“ представљало је збирку римских, византијских и српских обичајних права, као и законе који су уређивали црквени, али и секуларни јавни живот. Градећи цркве и манастире, тик уз њих, Сава је основао и школе. Предања нам говоре о Сави као мисионару, обилазио је земљу и помагао обичном народу и, као апостоли некада, у њима је будио и учвршћивао хришћанску науку. У политичком смислу, можемо рећи да је Свети Сава био први српски дипломата, или боље речено, први српски министар иностраних послова. Поклоничким путовањима походио је и даривао Свету Земљу, градио и обнављао цркве и манастире по Јерусалиму и тиме ширио глас да су Срби на Балкану бранич Православља  и верни синови Васељенске Цркве. Како му је старији брат, Стефан Немања Првовенчани био вешт, и добио независност српске земље од Цариграда, Сава је, следећи дух свог времена знао да, поред државе, народ мора имати и своју самосталну цркву. И то смо добили захваљујући мисији Светог Саве у Никеји.

 

Како је у Србији беснео грађански рат између браће Немање и Вукана, Сава је, да би измирио браћу, донео мошти њиховог оца Симеона(Стефана Немање) и над њима помирио браћу, а самим тим и отворио пут стварању Србије какву и памтимо са часова историје. Сви каснији владари из династије Немањића полазили су на власт на темељима мисли, лика и дела Светог Саве. Зато га можемо, слободно, звати и духовним и државничким оцем Србије. Чак и после смрти, Срби су памтили свог Светог Саву, њему се молили у невољи и на њега се ослањали кроз векове. Знајући то, Турци су, после устанка у Банату из 16.века, спалили Савине мошти, желећи да тиме убију у Србима љубав према зачетнику нације, али уместо тога, десило се сасвим супротно – Савино дело је постало још јаче у српском срцу, о њему су испеване и написане химне и песме, књижевна и аналтичка дела о највећем Србину икада, подсећа и данашње генерације на велика дела овог Божијег угодника, али и својеврсног народног трибуна.

 

Колико је Сава у својој мисији био успешан, говори чињеница да, све до власти Уроша Нејаког, није била забележена ниједна буна обичног народа против својих владара. Сава је, попут брата, оца и свих Немањића након њих, знао врло добро да државу не чине ни краљ ни сабор ни архиепископ – него народ сам по себи и да је добра, поштена и задовољна народна заједница предуслов за стабилну и јаку државу. Ако власт добро чини, народ ће бити захвалан и одан, док ће рђава власт увек наћи критику или побуну против ње. На нашу жалост, савремена српска политика је одбацила Светог Саву као узора, и окренула се пролазним и лажним конформистичким заблудама, верујући да је дати народу „хлеба и игара“ довољно за добробит државе. Остаје нам питање шта ли би још Свети Сава урадио да је поживео још мало дуже од својих шездесетак година.

 

Данас, нажалост, имамо међу нама оних који критикују или чак ниподаштавају оно што је Свети Сава за живота урадио за српски народ и земљу. Кажу, Свети Сава нас држи у мраку, несвесни да је управо он, а не неко други, обликовао српски народ у целини, дао нам идентитет, културу и нешто што можемо сматрати својим. С друге стране, критичари првог српског архиепископа воле да уздижу оне који су, у својој заблуди, поништили и погазили све тековине које нам је Свети Сава оставио. Ако бисмо се, макар мало, вратили на онај пут који нам је Свети Сава направио и оставио у наслеђу, верујем да би нам било много боље, и да би, као такви, успели да обновимо барем мало величине државе коју је Свети Сава, заједно са оцем и братом, успео да направи.

 

Срећан Савиндан!