ПАРИЗ У ПЛАМЕНУ

 

Данима већ бесни мигрантско насиље широм Француске. Недавно је објављено да је 500 хиљада миграната из Африке кренуло ка Италији, узмимо у обзир и рат у Украјини, неуспешни државни удар у Русији, као и немири на Косову и Метохији, морамо се запитати да ли Европа улази можда у своје последње дане? Како ли ће се ситуација развијати остаје нам само да видимо, али морамо бити спремни на опште промене на Старом Континенту. Али, да би разумели како је до свега овог дошло, морамо да се вратимо неколико векова уназад. Тачније, на крај 18. и почетак 19.века.

 

Открићем Новог света крајем 15.века, Европа је нашла начин како да прошири свој утицај али и економију, Британија, Француска, Шпанија и Португалија су биле четири европске колонијалне силе које су, кроз само стотињак година, прошириле своје територије науштрб америчког, афричког и азијског континента. Француска је у 18.веку сматрана за регионалну и светску силу чије је племство уживало у лагодном животу док је народ француски, у најмању руку, био на ивици егзистенције. Након Америчког рата за независност, који је Краљевина Француска издашно финансирала, држава се нашла на ивици банкрота. Народ је био све сиромашнији, властела све богатија. Вођени идејама просветитељства које је било у успону у том периоду, шире народне масе су кренуле у побуну против Краља и његових људи. Врхунац револуције било је смакнуће француског краља Луја XVI и његове жене Марије Антоанете. Ово је довело до побуне у Вандеји и стварањем Католичке армије. На ширем плану, довело је до низа рата између Пруске, Британије, Аустрије и Русије с једне и Француске Републике с друге стране. Тек је успоном Наполеона и стварањем Француског Царства ситуација постала повољнија и Француска је, поново, постала велика сила у Европи. Међутим, падом Наполеона, легитимна монархија на челу са Бурбонима која, поново, није дуго заживела, републиканско и монархистичко државно уређење су се смењивали једно за другим све до средине 19.века када је Француска, и коначно, постала република какву данас познајемо.

 

Под слоганом слободе, братства и једнакости, француски револуционари су сејали смрт, тако да, осим присталица монархије, смрт под гиљотином су нашли и сами идеолози револуције. Након консолидације и смиривања страсти, Француска је кренула у ново колонијално освајање, овог пута по Африци. Експлоатацијом Африке, велики број тамошњег, домородачког становништва, постали су поданици Француске државе, или боље речено – постали су робови владајуће буржоаске класе из Париза. Иронично, француска елита је користила црнце, Арапе и друге становнике Африке исто као што су, сто година пре, француски племићи тлачили француску буржоазију. Успон национализма у Европи 1848 – 1849 није заобишла ни Француску, па су тако Французи створили неки вид сопственог национализма. За разлику од немачког, српског и руског национализма који су припадност нацији одређивали по заједничком етничком пореклу, Французима крв није била битна. Тако да је једно од основних правила нове Француске Републике било, између осталог, да особа која је рођена на тлу Француске, без обзира на етничко порекло, аутоматски се сматра за Француза или Францускињу. Тако су стотине хиљада, а касније и милиони Африканаца, силом прилика, постали Французи. Наравно, ово се све променило након Другог светског рата и деколонизације, али се и даље у многим афричким државама француски користи као службени језик.

 

Ипак, нису сви слојеви француског друштва насели на либерашки наратив да „крв није битна“, тако је крајем 19.века настала Француска Акција под идеолошким вођством Шарла Мораса. Француски Акцијаши су се залагали за обнову сталешке и апсолутистичке монархије али су, између осталог, инсистирали да се припадност француском народу одређује и етничким пореклом. Другим речима, Алжирац или Гвинејац не могу бити Французи, јер немају етничке везе са француским народом. До краја Другог светског рата, Француска Акција је била најјача националистичка организација и данас се она сматра претечом многих других трећепуташких организација широм Европе(укључујући и италијанске фашисте, немачке националсоцијалисте, југословенске интегралисте итд.). Након Другог светског рата, Француско колонијално царство се распало, али бивши грађани нису заборавили своје „добротворе“, тако да су данас Парис, Марсеј и други градови Француске данас више муслимански него хришћански. А када се само сетимо да је њихова Влада деведесетих подржавала исламски џихад у Босни и на Косову, можемо рећи да сада беру плодове свога рада. Некада поносна и хришћанска Француска постала је уточиште џихадиста и радикалних исламиста који, између осталог, до Француске долазе и преко наше земље.

 

Да све ово буде ироничније, почетком године председник Емануел Макрон је изјавио да Француска има решење за Косовко питање. Ми бисмо Макрону поставили врло једноставно питање: Како ћете решити питање једне земље на Балкану, а не можете ни ствари у својој држави да одржите под контролом? Као српски националисти, ми не пружамо подршку Макрону и његовој баби прдари, али пружамо подршку друговима и браћи национално свесним Французима који у овом тренутку бране свој народ, земљу, културу и наслеђе од истих оних с којима смо се ми борили вековима.