ЗАШТО СЕ ОДРИЧЕМО СЕБЕ?

 

Посвећено члановима Дискорд сервера „Православци“: Кефију, Марији, Стефану,  Сари, Лексију…

 

 

У својим дугим суморним размишљањима о пропасти српског народа узео сам у обзире  готово све аспекте, од историјских, преко културолошких и економских. Узео сам у обзир да смо, под вишедеценијским јармом комунизма, изгубили правац и окренули се супротно од правца који су наши дични преци, врло често у крви, утабали. Али нисам у обзир узео једну, можда главну ствар, одвајања од вере.

 

Другосрбијански и либерашки лоби воли, посебно у последњих пар година, да „анализира“ зашто се све више младих Срба и Српкиња окреће Православљу и вери, а самим тим и Српству као центру нашег бића. Наравно, у нормалним околностима овакав феномен би представљао извесни препород, ренесансу једног народа који је, у последњих неколико деценија, грдно пропатио од силних ратова и криза. Међутим, то код нас није случај, нажалост. Овдашњи олош, одрођен од националне припадности сопственог народа, повратак вери, традицији и култури код младих види као некакво враћање у „мрачни средњи век“, заборављајући да је управо средњи век био најблиставији период наше, али и европске историје. Управо је средњи век ударио темеље српске државничке традиције и српског националног идентитета.

 

 

Када је Свети Сава у 13. веку успео да створи аутокефалну Српску цркву, он се није изборио само за слободу да сами бирамо ко ће се за нас молити Богу, већ нас је и дефинисао као народ, целину. Било би глупо рећи да Срби нису један од најстаријих народа на европском континенту и да је наша државничка свест новијег датума. Сви каснији владари нашег народа су се управо позивали на темеље које је ударио Свети Сава, а пре њега и његов брат Стефан Првовенчани и њихов отац, Стефан Немања. За разлику од западњачког цезаропапизма, где су се световни владари потчињавали одлукама Папе, српска монархија средњег века је савршено функционисала у складу са верском влашћу, која се у Православној теологији назива симфонијом. Српски краљеви и архиепископи(касније и српски Цар и патријарх) радили су сложно, као једно тело и једна душа, у интересу народа и државе. Црква и власт се нису препирали око примата и ко је био први, већ су се, супротно западном случају, прожимали и допуњавали једно друго. Чак и када је српска држава у 15.веку пала под власт османске Турске, црква је наставила да проноси пламен српске државности чак и у изгнанству и прогонству. То се најбоље види у територији коју је заузимала Пећка Патријаршија  а која се протезала од Косова све до Мађарске, Чешке, Словачке, Италије, па чак до удаљених крајева Румуније, Молдавије, Русије и Украјине. Црква је, следећи Христове заповести, на своја плећа преузела крст, народну муку, и водила је напаћено српство кроз бурне векове који су били преливени крвљу наших предака који су се, свим могућим силама, бориле за обнову државе коју смо некада имали.

 

У 19.веку Срби су се, захваљујући сопственим напорима, изборили за своју слободу. И готово цео век српски народ се борио, дипломатијом и пушком, да се васцело српство ослободи и уједини. Круна те борбе је  стављена је на српску главу 1918.године када су се, први пут после Косова, сви Срби нашли у једној држави. Та држава, наравно, имала је огромне изазове пред собом, и разне мане које су морале бити решене, али на њеном челу се налазио српски Краљ, а Српска црква је, као у стара времена, стала уз њега и уз цео свој народ, оштро и  непоколебљиво чувајући слободу која је у ратовима 1912-1918 скупо плаћена. Али авај, судбина никада није била наклоњена нама Србима, па нам је држава, после свега 23 године постојања, била уништена у вихору Другог светског рата, захваљујући лошој политици овдашњих властодржаца којима примарни циљ није био очување народа, већ лична, финансија корист. Тако смо се нашли у вртлогу најкравијег рата у историји човечанства, и ту смо, као и у рату пре њега, платили огромну цену. За разлику од Великог рата, у којем је српски народ, захваљујући слози, изашао као победник, у овом, Другом, Срби су се нашли на раскршћу војски и идеологија, што ће, на крају, бити погубно за цео народ. Од немачких казнених експедиција, преко подле комунистичке преваре, до раздора у снагама које  су себе сматрале за националне, наш народ је остао контузован и збуњен, не знајући да нађе пут који би га довео до најповољнијег решења за његов физички опстанак.

 

Та збрка је и довела до тога да се у Београду на власт доведе човек који је 1914.године као војник „Вражје дивизије“ убијао Србе по Мачви и Срему. Човек који није имао никакве везе са нама и нашом земљом, туђинац и подвала великих сила којима је, очигледно, било лакше да насамаре Србе, него да са њима седну, поразговарају и увиде шта је у нашем интересу. Тај човек, назваћу га слободно Антихристом и ђаволом у људском облику, урадио је оно што векови турчења и католичења нису успели да ураде – да уништи српско национално биће. Полувековни комунистички терор довео је до тога да су Срби, готово преко ноћи, заборавили ко су и шта су. Па чак и када је зло звано комунизам пало, Србија и српски народ су поново постали робови тих истих комуниста, или њихових потомака, овог пута обучених  у рухо различитих „политичких“ струја. Будући тако, десила се још једна катастрофа, отуђење од вере, отуђење од Православља, па тако данас имамо мали, али не и безопасни број, оних Срба који су потпали под утицај разних „верских“ организација које, не само да нису у складу са нашим националним менталитетом, већ и негирају српство као осећај припадности српскоме народу. Те „наднационалне“ секте отворено или скривено, врше хулу над Православљем као епицентру нашег бића. Када погледамо све те организације, ми ћемо видети да они не само да гурају народ у јерес и прелест, већ и у отворену побуну против сопствених сународника. Под паролом хришћанства заводе народ да се одричу свог идентитета и културе, негирајући светоотачко предање на којем Православље почива већ два миленијумима. Одбацујући темеље прерасколничког хришћанства, ови вукови у јагњећој, настављају посао својих комунистичких господара.

 

Незамисливо је, па чак и апсурдно, да народ за вишевековном традицијом борбе за веру, које је оставило неизбрисив траг у историји човечанства, постане подложан утицајем профитера којима није стало до спасења душе, већ до личног богаћења. Тужно је и жалосно видети народ Светог Саве како отпада од свог првог пастира, гушећи се у јересима и заблудама секти који не само да искривљују Христову науку, већ то искривљено учење представља као „изворно хришћанство“ које је Господ Исус Христос пренео апостолима. Зато је наша дужност, као српски националисти, и потомци Светог Саве, да се боримо против ове пошасти која, полако али сигурно, изједа срж нашег народа.

 

С вером у Христа, против Антихриста.

Православље или Смрт!