О ХЕРОЈИМА И ИЗДАЈНИЦИМА

Јевгенију Пригожину, Дмитрију Уткину и другим руским мученицима.

Јуче је светом одјекнула вест да су у авионској „несрећи“ погинули Јевгеније Викторович Пригожин и Дмитри Валеријевич Уткин, двојица челника Приватне војне компаније „Вагнер“(ЧВК Вагнер), двојица, несумњиво, најопаснија човека на свету данашњице. Али, зашто сам ставио наводнике? Зато што Пригожин и Уткин(позивно „Вагнер“) нису били ни први а ни последњи Руси који су „случајно“ настрадали у некаквим несрећама који су се, тек онако, десиле. Наравно, смрт не бира када ће узети човека под своје, али има ту неких нелогичности које нас терају да се запитамо: Ко, зашто и по чијем налогу су убијена двојица одликована хероја Русије.

Вагнеровци или музичари су приватна војна компанија коју је основао Дмитри Уткин 2014.године као плаћеничку војну формацију која се прославила у разним конфликтима широм Африке. Његов заменик и потпарол, Јевгеније Пригожин, почео је каријеру као организатор кетеринга за председника Путина, одакле је и добио надимак „Кувар“, ова јединица, која званично не постоји, одакле и потиче један од њихових познатих слогана ихтамнеты(њих тамо нема) свој ратни пут је почела у Централноафричкој Републици да би већи ангажман добила у Рату у Сирији 2015.године. Иако су јединицу чинили испрва осуђеници из руских казамата, углавном састављени од тежих кривичних починиоца, преко политичких затвореника, музичари су касније почели да примају и добровољце са разних крајева света, укључујући и Србе, тачан број није познат, али претпоставља се да Вагнер група располаже са око 50 хиљада војника, што је чини итекако озбиљном борбеном екипом.

 

Већу пажњу, али и медијску славу, Музиканти су добили почетком 2020.године када је Русија покренула Специјалну војну операцију у Украјини, када су и званично изашли из сенки, упркос изјавама Владимира Путина да њих тамо нема. Преко Попасне, Лисичанска, Северодоњецка све до Артемјовска(Бахмута), група Вагнер је стекла себи велику славу и популарност, не само у Русији, већ и у целом свету. Широм Русије су могли да се виде  постери, плакати и билборди за регрутатицју у „оркестар којег зна цео свет“, тако је Вагнер, од мале група плаћеничких авантуриста, постао најпознатији руски бренд. Међутим, ко високо лети, ниско и пада, тако је Пригожин ушао у сукоб са министром одбране РФ Сергејем Шојгуом, оптужујући га за неквалитетну команду над целом СВО. Иако су се подаци ређали о броју заробљених руских и чеченских војника, НИЈЕДАН припадник Вагнера се није нашао у заробљеништву. Тако су Вагнеровци постали познати и по томе што не узимају заробљенике, а остало је и познато како су војници пука „Азов“ молили да се предају регуларним снагама РФ, а не Вагнеровцима. Проблеми за Вагнер почињу ове године, када је руска авијација гађала њихове базе у пограничним деловима између Русије и Украјине, за само пар сати, Музичари су заузели Ростов на Дону и кренули ка Москви, и таман када је цео свет, са неишчекивањем, гледао да ли ће се 1917.година поновити(погледајте: Корниловски преврат), па ипак до краја дана, Пригожин је склопио договор са Путином преко Лукашенка, Вагнеровци су пребачени у Белорусију, а преко Минска, опет су враћени у Африку, како би спречили мешање Запада у државним ударима у Нигеру, Малију и Буркини Фасо. Само пар дана пре погибије, Пригожин се јавио из Африке с поруком да ће Музичари бранити све слободарске народе широм света, да би, ето, јуче, трагично погину у авионској „несрећи“.

 

Као што је на почетку текста већ речено, Пригожин и Уткин, нису били први „дисиденти“ који су нашли смрт од стране кремаљског самодршца. Пре десет година, убијен је Иља Горјачев, вођа „Руског Образа“, у Новорусији смрт су нашли пионири  Новорусије Гиви и Моторола, наводно у акцији, али други докази јасно доказују да су убијени с леђа. У руском казамату смрт је нашао и Тесак, један од најпознатијих руских националиста, пре годину дана трагично је настрадала и Дарја Дугин, ћерка Александра Дугина, наводно у „диверзији“ украјинске војске, однедавно у затвору се налази и Игор Стрелков, прослављени комадант и човек који је обновио Новорусију. Оно што је свим овим људима било заједничко је то што су сви, до једног, били носиоци и заговорници руског национализма и обнове Руске Империје, и тако док руска либерална опозиција по Берлину и Београду слободно шета и броји америчке доларе, часни и одважни руски националисти гину по савременим гулазима или гину у „несрећама“ које никада неће бити испитане или ће бити заташкане. Све ово подсећа на нашу ситуацију деведесетих, када су прослављени команданти гинули по јако чудним околностима. Неки од њих су, између осталих, и Гишка, Маузер, Аркан и многи други који се, на овај или онај начин, нису слагали са политиком коју је Србија у то време водила.

 

Овакви случајеви, где се прослављени  и искаљени ратни хероји убијају на кваран и кукавички начин, својствен је само за два народа у Европи: Србима и Русима. Само Срби и Руси славе политичке паразите на власти а пљују оне који су крварили на фронт и борили се за бољу будућност својих народа. Наравно, сада нећемо моћи да живимо од маторих излапотина који ће, по старој удбашкој фори, износити „прљав“ веш на рачун Пригожина и Уткина, називајући их издајницима, а Путина дижући у небеса као „Православног Цара“, истог оног Цара који је Москву, Санкт Петерзбург и друге руске градове напуни кавкасцима и средњеазијцима који ништа не раде, осим што руској, православној и белој омладини дилују хероин и крокодил. Славиће москаљског Саурона који са жидима пали менору, са Кадировим клања намаз, а издајницима назвати оне који су храбро гинули за неке веће идеале, ко је издајник а ко јунак, време и историја ће показати

 

И то је све што треба да се зна о Србима и Русима. Народима који су погазили сву своју ратничку традицију и херојску прошлост, како би своју и судбину своје деце, предали у руке малих, бедних и одвратних профитера, ђубради без свога Ја и националног поноса. Тако мали и бедни, Срби и Руси ће и даље викати „слава Путину“, а коме припада слава? Како се стиче слава? Слава се стиче подвигом, а подвиг захтева жртву. Дакле, без жртве нема подвига, без подвига нема славе, а славу Бог даје онима који живот свој положе за велике и племените циљеве.