ЗУПЧАНИК

  Окружени ратовима и недаћама, људи данас се муче   и ломе, бринући се за оно што ће се десити у будућности. Разни аналитичари, као свештеници Новог Вавилона, покушавају да одгонетну догађаје који ће се десити. У недаћама људским они виде насладу, у страху њиховом они виде средство за манипулацију. Плаше нас разним катастрофама, катаклизмичним предвиђањима о крају људске цивилизације. Иронично, у тим својим предвиђањима они заборављају да су невоље и ратови око нас само одраз оног већег, метафизичког рата који се од настанка човечанства води на Небу, и самим тим се одражава и овде, на Земљи. У свом том хаосу и немару, људи заборављају да није проблем у Украјини, Израелу, па ни на Косову, већ је проблем, први и највећи, у њима самима.   Обезбожени и отргнути од заједнице, културе и традиције, а пре свега од вере, просечни Србин је залепљен за три ствари: Телевизор, рачунар и телефон. Као средство за манипулацију, технологија у буквалном смислу разара људску психу. Гомила мудросера

  „Чућете за ратове и за гласине о ратовима. Не плашите се, јер све то мора да се догоди, али то још није крај. Подићи ће се народ на народ и царство на царство; биће глади и земљотреса по разним местима. Све ово је тек почетак невоља.“(Матеј 24:6-7-8)   Христос нас, преко апостола и јеванђелисте Матеја, упозорава на ратове који ће доћи пред свршетак света. Упозорава нас да ће се свако дићи против сваког, деца на родитеље, и брачни партнери ће се дићи једни на друге. На ратове ће се дићи народи и државе, цареви на кнежеве и кнежеви на војводе. Мало раније, четрнаест поглавља уназад, Христос говори можда најчувенију Своју изреку: „Нисам дошао да донесем мир, него мач“. Анализирајући ова апокалиптична пророчанства Господа нашег Исуса Христа, морали бисмо да себи да поставимо једно питање: Не живимо ли ми у тим последњим временима?   Од краја Другог светског рата 1945.године свет се константно држи у страху од такозваног нуклеарног рата. Од Корејског рата, преко оног у Вијетнаму,

    Од памтивека људи су тежили спознаји суштине свог постојања. Многи философи, од антике све до данас, покушавају да проникну у људску душу и да открију тајне људског битисања.  Од свега онога што је Бог у Премудрости Својој створио, човек је највећа тајна. И модерна психологија и модерна философија покушавају, додуше безбожно, да проникну у људску душу и њено  постојање. Мада постоје неки обрасци који се могу применити на све људе, сваки човек је другачији од оног другог, иако имамо исте потребе, емоције и навике, свакако да се ти аспекти људског постојања другачије манифестују у пракси. Народна пословица је добро каже да на сто људи имамо сто ћуди, као што немате два иста дрвета у шуми, тако ни онај човек испред вас, колико год неки то покушавали да порекну, није исти као ми. Међутим, један аспект човековог бића је константан и непроменљив, а то је смрт.   Смрт је, несумњиво, један од најзахтевнијих појава у природи. Медицина смрт објашњава као престанак свих животних и витал

  „Држи ум у паклу и не очајавај“ – Свети Силуан   Сад већ давне 2014.године лутао сам беспућима интернета у потрази за духовношћу. Одвојеност од Отаџбине, а самим тим и од Православног литургијског живота, могу рећи да сам упао у неку врсту духовне кризе, кризе духовног идентитета. У свом то лутању истраживао сам различите верска и философска учења и праксе. Тако сам лутао између протестантских деноминација(секти), нихилизма и паганизма. Толико сам огрезао у свом паду да сам, у једном тренутку, чак почео да учим и о гностичким учењима. Интригирала су ме апокрифна јеванђеља, такозвана „тајна“ учења раних хришћанских секти и езотерија. Изучавао сам дела Рене Генона, Јулиуса Еволе, Ернста Јингера(који још увек има утицај на моја политичка мишљења), Мигела Серана и Фридриха Ничеа. Последњи је имао, можда, и најјачи утицај на мене – његова философија „воље за моћи“ ме је, у неку руку, и навео да се изјашњавам као нихилиста.   Међутим, десио ми се сусрет за који сада верујем да је б

  Када би се једна појава, или боље речено особина људског рода могла узети за константну, вечиту и непролазну – то би свакако био рат. Од почетка писане историје, људи су ратовали непрестано из различитих убеђења или за различите циљеве.   Међутим, иако људски род има дугу повест и историју ратовања, у последњих неколико година, или деценија, кривица за све ратове пада само на једну веру – хришћанску. Најбољи случај су наши, балкански, конкретно југословенски простори који су, због предоминатног утицаја комунистичке идеологије, изгубили корен са религијом, али и народном традицијом, ових простора. Конкретно, Срби су, због полавековног робовања под петокраком звездом, не само изгубили везу са својим Православљем, већ су почели да га погрешно тумаче, а неретко у том погрешном тумачењу, упадају у различите прелести и напасти. А због погрешног тумачења, често се, у нашем друштву, појављују различити „тумачи“ вере који цео корпус теолошких учења стављају на страну, а у први план пост