О ВИДЉИВИМ И НЕВИДЉИВИМ РАТОВИМА

 

„Чућете за ратове и за гласине о ратовима. Не плашите се, јер све то мора да се догоди, али то још није крај. Подићи ће се народ на народ и царство на царство; биће глади и земљотреса по разним местима. Све ово је тек почетак невоља.“(Матеј 24:6-7-8)

 

Христос нас, преко апостола и јеванђелисте Матеја, упозорава на ратове који ће доћи пред свршетак света. Упозорава нас да ће се свако дићи против сваког, деца на родитеље, и брачни партнери ће се дићи једни на друге. На ратове ће се дићи народи и државе, цареви на кнежеве и кнежеви на војводе. Мало раније, четрнаест поглавља уназад, Христос говори можда најчувенију Своју изреку: „Нисам дошао да донесем мир, него мач“. Анализирајући ова апокалиптична пророчанства Господа нашег Исуса Христа, морали бисмо да себи да поставимо једно питање: Не живимо ли ми у тим последњим временима?

 

Од краја Другог светског рата 1945.године свет се константно држи у страху од такозваног нуклеарног рата. Од Корејског рата, преко оног у Вијетнаму, Кубанске кризе и ратова и преврата широм Латинске Америке, али и ратова на Блиском Истоку, светске силе нас упозоравају да ће једном и неминовно доћи нуклеарна катастрофа  која ће означити „крај човечанства“. Па чак су и ратови на нашим просторима били неко њихово предсказање нуклеарног холокауста. Последња жртва нуклеарне хистерије био је Садам Хусеин, председник Ирака, за којег су САД „чврсто“ веровале да поседује оружје за масовно уништење. Уз брзинску одлуку СБ Уједињених Нација, глобалне силе су се обрушиле на Ирак, срушиле Садама Хусеина, осудиле га на смрт а у Ираку су завели своју диктатуру да би, на крају, изашли пред светску јавност са сазнањима да Садамов режим није никад поседовао оружје за масовно уништење, нити је такав програм у Ираку икада постојао. Стотине хиљада људи је током скоро десет година окупације Ирака изгубило живот због „проверених“ тврдњи глобалне полиције оличене у НАТО алијанси. Сврха оваквог једног терора над једном сувереном државом није била ништа друго до просте демонстрације силе. Исти случај је био и са Југославијом и Сиријом мало након повлачења Американаца из Ирака.

 

Данас је иста прича, само са  другим државама и други фронтовима. Тако је цео свет, преко Америке, „убеђен“ да је Украјина жртва а Русија агресор, али су затварали очи на готово десетогодишњи терор хунте из Кијева над руским народом на југоистоку Украјине. И као у случају Ирака, светске силе број 1 и број 2 нас уверавају да ће, у случају ескалације, применити крајњу меру – нуклеарну бомбу. А народ као народ, уплашен за своју егзистенцију, а отпавши од вере у Бога, са стрепњом и страхом прати глобалне конфликте широм света, очекујући коначну катастрофу. Па исто тако како су пре више од 20 година свет плашили са Србијом и Ираком, а пре 10 година са Сиријом, данас нас плаше са Русијом и Украјином, Израелом и Палестином. Зато нас не треба ни чудити што хиљаде и хиљаде наших суграђана и сународника као бесни пси очекују да чују шта ће рећи „политички аналитичари“ на националним телевизијама. Те крвопије и паразити утерују страх у кости неписменом и неуком пуку причама како ће баш у овом тренутку Русија лансирати хиперсоничне ракете на Вашингтон што ће означити крај човечанства. Да смо мало више у вери као што смо у политици, знали бисмо добро да се ништа од тих прогноза и анализа никада неће десити, јер и Русији и Америци, као главним испоставама светског ционизма, није у интересу да одведу свет у пропаст, јер, ако би цео свет отишао до ђавола у нуклеарном рату, ко би владао а ко би служио? Дакле, њихово одлагање лансирања нуклеарних бомби није одлагање из неких хуманитарних, да кажемо и хришћанских побуда, већ из чисте рачунице која даје следећи резултат: Ако би Русија и Америка заратиле нуклеарним оружјем, свет би се, несумњиво,  вратио у камено доба. Државе и нације какве данас познајемо не би више постојале, а народ би се, вероватно, тек тада тргао из овог летаргичног сна, па би се неки други, мало умнији људи састали и договорили се о новом поретку, без владајућих елита које данас вуку конце по свету. С друге стране, нуклеарни холокауст би нанео велику материјалну и економску штету, а знамо сви добро да осим људских душа, владајуће елите  Кремља и Вашингтона највише воле новац и материјалну добит.

 

Али осим тога, постоји још један разлог зашто нас масовни медији плаше нуклеарном катастрофом. Проучавајући Библију, али и предање Цркве и светих отаца и других подвижника Цркве Православне,  јасно се може видети да се свет убрзано креће ка свршетку, односно доласку Господа Исуса Христа. Када се погледају природне и физичке појаве, јасно се може уочити да се осим видљивих,  воде и невидљиви, метафизички ратови. Ратови за људске душе, умове и срца. Можда ће нашим скептицима и са леве и са десне стране ово звучати сулудо, али у овом тренутку, док се све око нас руши, Небеско војинство води ратове са демонским легијама око превласти над земљом и људима. Плашећи се Страшног суда, господари живота и смрти пласирају простом човеку да ће убрзо настати нуклеарни хаос који ће, по њиховом безумном размишљању, одложити или чак и прекинути неминовно суђење свету кад Христос опет дође. Колико је помрачен ум тих људи говори и чињеница да су грчку реч апокалипса(скидање вела, разоткривање тајне, откровење) ставили у исти контекст са смаком света. Знајући врло добро да ће се, кроз апокалипсу, открити све тајне и сва зла које су нанели људима кроз векове, господари из сенка из петних жила покушавају да одложе Суд Господњи, а преко својих полуга моћи, контролишу умове људи, држећи их у страху од измишљених катастрофа које, не само да се неће десити, него никада нису ни постојале. Једино што ће се десити јесте Други Христов долазак када ће се, коначно, свести рачуне и онда ћемо знати и ко је пио и ко је плаћао.

 

Зато морамо, као православни хришћани, да се не оптерећујемо световним ратовима и глобалном политиком. Нити не смемо да се плашимо нечега што се неће десити, нити смемо да се бринемо да ли ће се десити. Једино што морамо, и што је наша дужност, јесте да будемо стрпљиви и јаки у вери, чувајући само нашу веру и наша огњишта од ђавољих слуга на земљи, молећи се непрестано за Божију милост над нашим душама, како би били достојни када будемо изашли пред Господа.