ХРИШЋАНСТВО И РАТ

 

Када би се једна појава, или боље речено особина људског рода могла узети за константну, вечиту и непролазну – то би свакако био рат. Од почетка писане историје, људи су ратовали непрестано из различитих убеђења или за различите циљеве.

 

Међутим, иако људски род има дугу повест и историју ратовања, у последњих неколико година, или деценија, кривица за све ратове пада само на једну веру – хришћанску. Најбољи случај су наши, балкански, конкретно југословенски простори који су, због предоминатног утицаја комунистичке идеологије, изгубили корен са религијом, али и народном традицијом, ових простора. Конкретно, Срби су, због полавековног робовања под петокраком звездом, не само изгубили везу са својим Православљем, већ су почели да га погрешно тумаче, а неретко у том погрешном тумачењу, упадају у различите прелести и напасти. А због погрешног тумачења, често се, у нашем друштву, појављују различити „тумачи“ вере који цео корпус теолошких учења стављају на страну, а у први план постављају, понављам, погрешно и често површно тумачење вере. Тако имамо људе који, услед свог незнања или злобе, кривотворе Христове речи и поуке, тумачећи их по свом нахођењу. Тако можемо чути да је Христос говорио да се људи морају кроз живот водити „својим срцем“, а било је сасвим супротно. Па се тако  и поука о универзалној љубави погрешно тумачи у смислу сада већ познате комунистичке флоскуле да „није битно ко је какве вере већ ко је какав човек“, што Христос, ниједном у својим поукама, није рекао. Штавише, у велики број наврата Христос критикује и напада лажна учења фарисејска, а Свети Апостол Павле у великом броју својих посланица, критикује безбожничке обичаје, али и лоше појаве унутар самих хришћанских заједница.

 

За разлику од ислама, јудаизма, будизма и других религија, Хришћанство  можемо сматрати за најједноставнију религију на свету. Како каже Христос у Јеванђељу: „И не куните се Небом, јер је Престо Божије, нити се куните Земљом, јер оно подножије ногама Његовим. Већ нека ваше не буде не, а да буде да.“ Дакле, Хришћанство нам, у сваком погледу, нуди врло једноставна решења за много компликована животна питања. Уз пажљиво читање Јеванђеља и уз још пажљивије читање поука Светих Отаца(а које су у потпуности сагласне са Радосном вешћу), Хришћанство је, када се ова два услова испуне, врло једноставна религија. Једноставношћу наше вере дугујемо и то што је Христос, током свог боравка на земљи,  људима представљао Радосну вест на што могуће једноставнији начин, за разлику од фарисејских и садукејских учењака који су, малтене, неуком народу на компликован начин тумачили Закон, Господ наш је човеку на прост, једноставан и разумљив начин предочио све оно што је Мојсије предао Израиљу на Синају, али је оповргнуо додатне законе јеврејске који су њихови учењаци, после Вавилонског ропства, додали изворном Закону Мојсијевом(исправније би Закон назвати Божијим). Тако би се наша вера могла објаснити у врло кратким цртама, и то:

 

-Љуби Господа  свога као самога себе,

-Љуби ближњег свог као самога себе,

-Моли се за своје непријатеље, и, најважнија:

-Чини другоме оно што желиш да и теби други чине.

 

Нажалост, због силних раскола унутар хришћанске вере, дошло је до крајње погрешних схватања и тумачења јеванђељских поука и лекција. Тако да унутар хришћанског(номинално говорећи) корпуса имамо два екстрема, екстрем насиља и екстрем пацифизма. Оба су настала унутар различитих, често фундаменталистичких, покрета у 19. и првој половини прошлог века јер су ти покрети настали унутар протестанизма који је, из старта, одбацио светоотачко предање ране Цркве на којима се темељи Православно исповедање вере. Баш из тих разлога, данашњи противници Хришћанства, са атеистичког и паганског  становишта, нама налазе замерке. За атеисте, наша вера је вера насиља због, како они кажу, бројних религијских ратова. Чињеница да ни Крсташки ратови, као први пример неког религиозног рата у историји, није имао стриктно верски карактер, већ жеља за ширењем трговачких рута и јачањем политичког утицаја Католичке цркве. Исто се може рећи и за колонизацију, и као прави пример можемо узети очеве осниваче САД-а који нису били стриктно религиозни људи. Чак можемо слободно рећи да су оснивачи Америке као државе били врло секуларни људи, што се најбоље види из Првог амандмана Устава САД-а који ГАРАНТУЈЕ слободу вероисповести. Иако се сви амерички председници заклињу на Библију, и имали су и имају религиозну позадину као породично наслеђе, чињеница да ниједан од њих није обраћао пажњу на веру као нешто значајно за своју политику, за разлику од, рецимо, европских монарха који су своју власт темељили на томе да су помазани по Божијој милости да владају народом и државом. Ни чувени амерички слоган „У Бога верујемо“ није традиционалан, већ је настао током 50их година као контракомунистичка пропаганда услед ратова у Кореји и Вијетнаму, иако се мора признати да су Американци у мањој или већој мери религиозни људи, њихова политичка елита не даје велики значај религији као таквој, већ се више фокусирају на рационалан приступ стварима.

 

 

С друге стране, пагански противници Хришћанства тврде како је наша вера слаба, наравно, због погрешних тумачења поука о несупростављању злу. Међутим, јако смешно када се такви људи упитају, ако је Хришћанство толико слабо, зашто је паганизам из Европе ишчезао? Мали су примери када се Хришћанство ширило мачем(осим ратова протива северних и балтичких народа, те америчких домородаца), чињенице говоре у прилог да се Хришћанство, за разлику од ислама, ширило релативно мирним путем. И ту долазимо до крајњих контрадикторности када су у питању противници Хришћанства. Људи који тврде да је наша вера слаба, у исто време скиче и нервирају се око „религиозних“ ратова. Када се погледа мало боље, ниједан рат хришћански народи нису покренули без преке потребе, а ту све враћамо на почетак – односно на погрешно тумачење Христових поука.

 

Када се говори о „окретању другог образа“, јасно се и недвосмислено мисли на личне сукобе и размерке унутар заједнице, док се рат оправдава заштитом заједнице споља. Примери су за то ратови Ромеја против Арапа, па чак и Крсташа у Светој Земљи, мада је забележено да су Крсташи, осим освајања Цариграда, извршили огроман број злочина над Православним народима Блиског истока, тако да се праведност и правичност Крсташких ратова може довести у питање. Исто тако се у питање може довести и такозвани Северни крсташки рат против руских држава које су још у 10.веку примиле Хришћанство, тако да се ти ратови, исто, могу гледати као политички али не и верски ратови. Када се мало боље погледа, ниједна Православна држава, од Ромејског Царства и средњовековне Србије, па преко Русије, није водила РЕЛИГИЈСКЕ ратове у смислу офанзиве и ширење своје религије на друге народе, док су паписти, преко своје јереси, ширили не само њу, већ и своју политичку моћ.

 

Занимљиво је да богоборци, када говоре о рату, све ратове од 313.године па све до данас, пребацују Хришћанству, па чак и ратове из 18. и 19.века који су, већ тада, отворено изгубили религијски, а попримили политички карактер. Три најбоља примера за то су Наполеонови, односно Француски револуционарни ратови, Први светски рат и Други светски рат који, иако су на мањи или већи начин имали подршку религиозних вођа, нису имали такву позадину  и карактер, осим у случају пропаганде. На крају крајева, да ли се може замислити да једна атеистичка супер сила, као што је то био Совјетски Савез, покрене отворено религиозни рат? Дакле, када говоре о Хришћанству и рату, секуларисти, атеисти, пагани и други отпадници од Вере, не гледају позадину рата као појаву, већ, понављам,  на рат као део човекове природе, гледају површно, не схватајући ни суштину хришћанске поруке љубави и мира(не и толеранције) а ни природу ратовања као таквог.

 

Коначно се ваља осврнути на још једну ставку коју атеисти и други богоборци воле да користе противу нас јесте теза о мржњи. Мржња је, попут зла, одсуство њене супротности  - дакле љубави, као што је и зло, у ствари, одсуство добра. А њихова дефиниција мржње је сваки наш покушај да се укаже на нешто лоше код људи и у друштву. Примера ради, ако бисмо имали неког рођака или пријатеља наркомана, по  њима, ми смо у суштини зли и мрзимо ту особу ако јој укажемо да је живот који води лош, а у ствари је сасвим супротно, хришћанска нам дужност налаже да се солидаришемо са онима у невољи, да им укажемо на погубне и лоше ствари које их окружују, наравно без осуђивања или нападања, већ са пуном љубављу и разумевањем, да пружимо руку пријатељу у невољи, јер је то, по Христу, највећа заповест, и највећи пример љубави.

 

И за крај, често ћемо се сусретати са коментарима, од стране атеиста, као што су: „а какав си ти то верник ако…“ и онда се набрајају лоша дела, речи, навике. Христос је, у свој безграничној љубави, позвао, не праведнике, већ грешнике да се покају и исправе. А имајући слободну вољу, разумљиво је да, кад-тад и паднемо под искушењима која су стављена испред нас,  и свакако ће Бог, у случају искреног покајања, опростити грех који нам се ставља на терет. Падамо, посрћемо и запињемо, али увек морамо устати и кренути даље, молећи се Богу за заштиту и утеху као једином и искреном човекољупцу. На крају крајева, чак и када би се сви ратови овога света избрисали из историје, остао би онај највећи, најтежи али и најлепши – рат против својих сопствених грехова и мана.