РАЗМИШЉАЊЕ О СМРТИ

  

Од памтивека људи су тежили спознаји суштине свог постојања. Многи философи, од антике све до данас, покушавају да проникну у људску душу и да открију тајне људског битисања.  Од свега онога што је Бог у Премудрости Својој створио, човек је највећа тајна. И модерна психологија и модерна философија покушавају, додуше безбожно, да проникну у људску душу и њено  постојање. Мада постоје неки обрасци који се могу применити на све људе, сваки човек је другачији од оног другог, иако имамо исте потребе, емоције и навике, свакако да се ти аспекти људског постојања другачије манифестују у пракси. Народна пословица је добро каже да на сто људи имамо сто ћуди, као што немате два иста дрвета у шуми, тако ни онај човек испред вас, колико год неки то покушавали да порекну, није исти као ми. Међутим, један аспект човековог бића је константан и непроменљив, а то је смрт.

 

Смрт је, несумњиво, један од најзахтевнијих појава у природи. Медицина смрт објашњава као престанак свих животних и виталних функција, када човек или животиња престају да се крећу, дишу, срце престаје да ради а мозак се, просто речено, гаси. С друге стране, религијска и философска дефиниција смрти је много комплексија. Развојем широких спектара религијских и философских учења постављају се два питања: Шта је смрт и да ли се нешто после смрти налази. Паганска религијска пракса је, међу првима, донела концепт загробног живота у питање. Па тако имамо примере од Древног Египта и Месопотамије све до Античке Грчке, Рима и америчко-индијанских веровања да се човек, након смрти, пребацује у неки други универзум, простор где, у складу са својим животом на земљи, добија одређено место где или влада блаженство или влада проклетство. Примера ради, а будуће да је тај концепт нама најближи, стари Грци, упркос општеприхваћеном мишљењу, нису веровали у рај и пакао какав ми данас познајемо. Они су веровали да постоји Хад, подземни свет, и да је он, по њиховом веровању, био подељен на неколико делова где су почивали мртви. Неки су се налазили у Јелисејским пољима, то су били праведни и честити људи, хероји и јунаци који су падали у својим ратним и јуначким подвизима, док су они који су били зли и пркосили вољи боговима, одлазили су у Тартар, страшно место где су они који су тамо послали трпели муке и бол. Поред ова два, Грци су веровали да у Хаду постоје и Асфоделска поља где су, наводно, одлазили они који нису били ни добри ни лоши, него су, ако би се смели изразити библијским изразом, били „млаки“, у овоме можемо наћи извор за католичко теолошко учење о рају, чистилишту и паклу. И док су у рају праведници а у паклу зли, у чистилишту се, по католичкој теологији, налазе неутрални, који су у животу учинили и добра и лоша дела, па се, у складу с тим, налазе у месту прочишћења где ће се, након Краја света, бити осуђени на рај или пакао.

 

Јеврејска теологија говори нам о огњеном језеру, Гехени, где се налазе сви грешници, с друге стране јевреји такође верују у Шамајим, место блаженства за оне који су живели праведни, поштујући Мојсијев Закон. Међутим, проблем јеврејског концепта смрти јесте што велики део њих не верује у васкрсење мртвих. Ако умремо, по веровању јевреја, човек остаје мртав, и то му је што му је. Треба напоменути и то да, по јеврејском учењу, добар човек је онај који испуњава физичку форму закона, односно ако поштује безброј бесмислених закона који су јевреји, после Вавилонског ропства, а под утицајем вавилонских паганских етичких учења, накалемили на изворни Закон који је јеврејском народу Бог, преко Мојсија, предао на поштовање и извршење. Требамо додати и то да се јеврејски закон разликује када су у питању односи према заједници јеврејској и заједници нејеврејској. Тако да се однос јевреја унутар заједнице и ван ње драстично разликују. Па чак и 10 Божијих заповести се, у суштини, примењују на јеврејску заједницу, док се оне, у суштини, на нејевреје не односе, као сведочанство за то имамо ратове јевреја против незнабожачких народа који су се прожимали кроз цео Стари Завет. Ваља напоменути и то да се, поред писаног закона, јевреји ослањају и на усмени закон, односно Талмуд, који се, у дубини свог учења, крајње негативно односи према нејеврејима, а нарочито према хришћанима.

 

Ислам, као и јудаизам, ствари на живот, као и на смрт, посматра крајње површно. По исламском учењу, добри људи одлазе у џенет, место припремљене, углавном, за шехиде, мученике за веру, док ће они грешни отићи у џехенем, пакао где ће бити мучени страшним мукама. Проблем са исламским виђењем смрти, који муслимани деле са јеврејима, је тај што они, упркос својим есхатолошким учењима нису засигурно уверени у то шта ће им се десити након смрти. И сам Мухамед је на одру изјавио да он  не зна шта ће се, на крају, десити са њима свима који су се око исламске вере окупили. Проблем ислама и јудаизма је површност, свођење вере на безброј бескорисних ритуала. Заједно, обе религије уче о доброти и љубави, али унутар заједнице, али не и за цело човечанство. Теоријски, ислам проповеда љубав и мир са Хришћанима, али ми смо у пракси видели да се ислам, за разлику од хришћанства, светом ширио мачем, нарочито у средњем веку. Данас смо исто тако сведоци како на хиљаде и хиљаде хришћана широм света гину под ножевима и сабљама исламских екстремиста, и не, не требамо се вадити на то да то нису „прави“ муслимани, јер они само у дело спроводе заповести које им је Мухамед оставио, наравно – част изузецима који нису такви, али изузеци не искључују основно правило. Још један проблем, а тиче се есхатологије, који муслимани поседују јесте опис раја по њиховом учењу. Мухамед је тврдио, будући да је био ђаволом опседнут човек, да ће Пресвета Богородица у том рају њиховом бити једна од његових жена. Даље, каже ислам, да ће онај који погинути за Алаха, имати у рају 72 девице с којима ће моћи да улази у сексуалне односе. Питање је врло јасно: Да ли муслимани, после смрти, одлазе у рај или у бордел?

 

Источњачке религије, будизам и хиндуизам, доносе још радикалније виђење смрти. По њиховом учењу смрт, де факто, ни не постоји, већ се душа, након смрти, сели на друго место. То може бити и други човек, али и животиња, предмет. Колико је ово радикално учење говори и чињеница да будисти и хиндуси верују да људска душа, након смрти, не само да одлази у другу особу, предмет или неку животињу, већ и у друго време! Тако да они тврде да када човек умре он, засигурно, може, душом својом да се пребаци и у прошлост и у будућност. Будући да немају творца каквог имају  монотеистичке религије, њихова есхатологија се базира на вечном кружењу времена. Тако је након златног и бронзаног доба, настало гвоздено доба, односно Кали Југа, време ратова, хаоса и моралне пропасти које ће се завршити смаком света али не у смислу коначног свршетка света већ се, наново, време окретати испочетка све до неке нове Кали Југе.

 

Коначно долазимо до најзначајније вере, Хришћанства. За разлику од свих вера које су овде набројане, хришћанска вера има јасан и недвосмислено учење о смрти. По хришћанству, смрт као таква не постоји, већ је она само мост између једног живота, овде на земљи, и другог живота, оног на небу или у паклу. Треба схватити и ово, да, за разлику од ислама, јудаизма, хиндуизма, паганизма и будизма, смрт је, у овом животу, само физичка. Душа одлази пред Бога где ће се човеку судити за све што је у овом животу урадио. Оно што хришћанство разликује од других религијских пракси јесте то што је вера у васкрсење мртвих дубоко укорењена у свест хришћана. Многи исламски и јеврејски учењаци држе васкрсење мртвих за метафору, за нас као хришћане, васкрсење мртвих је стваран догађај који ће се десити на крају историје. И не само то, ми вечни живот и вечну смрт, односно заједницу са и без Христа, сматрамо за стварне, физичке и духовне појаве. Они који су овоземаљски живот провели у заједници са Христом, не само пуким исповедањем вере, већ и активно живећи у Христу, на оном свету ће вечност провести са Христом, исто онако како су овде и на земљи проводили своје земне дане. Док ће они други, неправедници, добити оно што су стицали и на земљи. Ваљало би и приметити да хришћанство, за разлику од других религија, одбацује млакост у вери, и да ће Божија казна и пресуда пре стићи лошег хришћанина него човека који није у заједници са Христом, и да ће и један и други завршити на истом месту, али да ће један испаштати више јер је њему откривена спасоносна Реч и Мисао Божија а он ју је, бринући се за овај свет, одбацио па и презрео.

 

Било како било, смрт за људе и даље остаје мистерија, највећа мистерија од свих. И упркос разним напорима да се смрт објасни, она ће увек бити необјашњива људском роду, па чак и покушаји овоземаљских моћника и страшљиваца да се смрт или успори или  чак и заустави, она, као и живот, тече и увек ће бити део људског бића. Без обзира којој вери припадали, смрт ће доћи по сваког од нас, а од нас лично зависи како ћемо се према њој понети и опходити. Бог ће, несумњиво, судити целом свету када дође Време, а онда ће настати она друга, многа гора смрт, где ће многи, нажалост, завршити без Божије благодати и Његове милости.