НАЈТЕЖИ РАТ - НАЈСЛАЂА ПОБЕДА

 

Окружени ратовима и недаћама, људи данас се муче  и ломе, бринући се за оно што ће се десити у будућности. Разни аналитичари, као свештеници Новог Вавилона, покушавају да одгонетну догађаје који ће се десити. У недаћама људским они виде насладу, у страху њиховом они виде средство за манипулацију. Плаше нас разним катастрофама, катаклизмичним предвиђањима о крају људске цивилизације. Иронично, у тим својим предвиђањима они заборављају да су невоље и ратови око нас само одраз оног већег, метафизичког рата који се од настанка човечанства води на Небу, и самим тим се одражава и овде, на Земљи. У свом том хаосу и немару, људи заборављају да није проблем у Украјини, Израелу, па ни на Косову, већ је проблем, први и највећи, у њима самима.

 

Обезбожени и отргнути од заједнице, културе и традиције, а пре свега од вере, просечни Србин је залепљен за три ствари: Телевизор, рачунар и телефон. Као средство за манипулацију, технологија у буквалном смислу разара људску психу. Гомила мудросера и драмосера наивном човеку потурају наративе који, ни у теорији ни у пракси, немају везе са животом. Па тако је интернет простор ове напаћене земље пун којекаквих зналаца, нових фарисеја, који покушавају да на рационалан начин објасне појаве које су изнад нашег ограниченог ума. Да, намерно сам рекао да нам је ум ограничен, јер док год смо ми заокупљени технолошким или економским напретком, ми себе и цео своје биће ограничавамо на физички свет, заборављајући онај много шири духовни свет. Тако се живот спушта на ниво пуког животињског преживљавања, без правца, основе и смисла. Ако погледамо статистику, по последњим истраживањима из 2017.године, око 5%  српског становништва болује од депресије. Савремена медицина депресију и анксиозност, као најтеже болести нашег времена, назива душевним болестима, а ми би смо могли, и морамо, те појаве у нашем народу  назвати не само душевним, већ и духовним болестима. Убрзан начин живота ограничава људско слободно време а и кад га има, обичан човек то своје слободно време, поново, проводи у губљењу времена. Жалосно је како се човеков живот своди само на посао и партијање, губећи додир са стварношћу око себе, наш човек није ни свестан каква се битка над њим води, а ту не мислимо на Израел или Палестину, или Русију и Украјину, већ на рат за људску душу.

 

Човек 21.века се боји смрти, више него што се боји нуклеарног холокауста којим га медији трују. Тај страх од смрти, од неминовног краја, наводи нашег јунака да пада у очај и, можемо рећи, шизофренију. Да би избегао смрт, данашњи човек ће урадити све да би своје мисли скренуо  на крај свог земног живота. Стари Латини су имали изреку – memento mori – сећај се смрти. Иако незнабошци, Римљани су знали да смрт није крај, да иза таме смрти постоји неки други свет, други  универзум, а са хришћанског аспекта, нови живот, непролазан и неограничен законима физике и физичког поимања живота. Међутим, следећи хришћанску науку, наша пажња мора бити  фокусирана на једну другу, много гору смрт – смрт духа. Духовно мртав човек не обраћа пажњу на ствари око себе, већ је фокусиран само на своје потребе и прохтеве, без схаватања да његови поступци итекако имају утицај, не само на њега самог, већ и на људе око себе. Тако се рађа један други екстремизам, много гори од овог првог, заборав на смртност. Дакле, укратко сумирајући, имамо човека који има ирационалан страх од смрти и човека који заборавља да је смртан, па обојица падају у очај од смрти, борећи се да је некако избегну и одложе, знајући, итекако, да ће по својој физичкој смрти пред лицем Господњим доживети другу смрт, смрт без Његове милости. Ако заборавимо на смртност тела, доживећемо да нам душа, без Божије благодати и милости, умре и пре него што нам тело доживи физичку смрт. Таква једна душа ће, неминовно, завршити у вечној тами жалећи и кајући се, додуше, прекасно, за све оно што није урадила током боравка на земљи. Такви људи, утонули у нихилизам, нису ни свесни какву Радост пропуштају само због свог неразумног страха од умирања.

 

Насупрот ова два екстрема, имамо један трећи пут, пут смирења, борбе и подвига. Ове три особине красе истинског хришћанског борца и ратника. Стекавши мир у души и мир пред Господом, човек-хришћанин не мари за смрт у смислу да ће отићи у ништавило, већ да ће, по вољи Божијој, бити достојан стати пред Суд и добити заслужену награду за праведни живот на земљи. Међутим, мир који тај човек има у себи није стечен простим исповедањем вере у Христа, ако би се водили протестантском етиком Sola Scripta – Sola Fide онда би и ђаво могао да се спаси, јер и он, кнез овога света и Први преварант и лажов, такође исповеда Христа као Господа и не само да верује, већ он ЗНА да је Христос Господ и да је Васкрсао из мртвих. Дакле, вера као вера јесте основ, али не и гаранција да ћемо се спасти на Крају. С тога се спасење не постиже лењошћу, односно пуким исповедањем вере, већ активно и живо показивање вере на делу, поштујући не само Божије заповести, већ се и покоравати се Божијој вољи до краја. Тако долазимо до оне треће, блажене смрти, смрти за свет и његове страсти и пролазне вредности. Да би у себи убили грех, као основу данашњег друштва, морамо се предати Богу до те мере да нас свет презре, а Бог заволи, јер смо оставили све иза себе, узели Крст, понели га на леђима и у срцима  и кренули за Њим. Чак и када паднемо под налетом греха и искушења, није нам на спасење да ропћемо онако типично српски и да се питамо „зашто Боже ЈА“, већ да се скрушеног срца и смирене душе покајемо и затражимо од Бога опроштај и, оно најважније, да из невоље коју смо преживели извучемо важну лекцију.

 

Борећи се са својим страстима, ми добијамо прилику да се приближимо Богу, и то не у неком метафоричном, већ у реалном и стварном смислу, осећајући, на крају, и саму Силу Светог Духа у нашим срцима. Та борба, тај рат, јесте једини рат који морамо водити док смо живи, да, при преласку из смрти у Нови Живот, не бисмо доживели да нам Христос каже: „Одлази од Мене, никада те нисам познавао!“ Тај рат јесте најтежи рат који морамо да водимо, али победа која сија на крају тог рата је најслађа.