ПРАВОСЛАВЉЕ И ЕСТЕТИКА ТАМЕ

 

„Држи ум у паклу и не очајавај“ – Свети Силуан

 

Сад већ давне 2014.године лутао сам беспућима интернета у потрази за духовношћу. Одвојеност од Отаџбине, а самим тим и од Православног литургијског живота, могу рећи да сам упао у неку врсту духовне кризе, кризе духовног идентитета. У свом то лутању истраживао сам различите верска и философска учења и праксе. Тако сам лутао између протестантских деноминација(секти), нихилизма и паганизма. Толико сам огрезао у свом паду да сам, у једном тренутку, чак почео да учим и о гностичким учењима. Интригирала су ме апокрифна јеванђеља, такозвана „тајна“ учења раних хришћанских секти и езотерија. Изучавао сам дела Рене Генона, Јулиуса Еволе, Ернста Јингера(који још увек има утицај на моја политичка мишљења), Мигела Серана и Фридриха Ничеа. Последњи је имао, можда, и најјачи утицај на мене – његова философија „воље за моћи“ ме је, у неку руку, и навео да се изјашњавам као нихилиста.

 

Међутим, десио ми се сусрет за који сада верујем да је био Божије Провиђење. Слушајући хардкор и блек метал музику дошао сам у додир са покретом „Смрт Свету“, односно – Death to the World. Мало је речено да сам био преплашен њиховом естетиком, „језива“ иконографија схимонаха, учење да се љубав према овом свету убије, била ми је очаравајућа. Наравно, у то време, тој мисли сам приступио са нихилистичког става, постао сам арогатан, дрзак и безобразан, а опет, некако сам се удаљио од света, презрео световне  вредности, такорећи – покушао сам да се, у складу са Ничеом, уздигнем изнад добра и зла. Овакво једно размишљање је у мени родило горду жељу да преиспитујем морал и морална питања која су нам, како сам тада веровао, наметнута путем религије. Волео бих да напоменем да, иако огрезао у нихилизму, никада нисам испитивао постојање Бога. Једноставно, желео сам некако на личном нивоу, сам и без посредства Цркве и литургијског живота, да спознам Бога. Касније сам и преко наркотика покушао да доживим нека мистична искуства у спознаји Бога, али сада, када сам се коначно вратио Господу, схватио сам да су та искуства били само лоши трипови и да се спознаја Бога може доживети само на један начин – активним исповедањем вере, присуством свакој Литургији, усрдној молитви, посту и, на крају, учествовањем у евхаристији, односно, причешћем, примањем Тела и Крви Христовог као Највећи дар људском роду.

 

Након тешких животних искустава, мој нихилизам се само појачао. Пролазиле су и по три недеље а да нисам ока склопио. Пио сам литре и литре кафе на дневном нивоу, зашто? Не знам. Једноставно сам покушао да убијем своју психу јер ми је живота било доста, а знао сам да ћу самоубиством починити један од најтежих грехова. Међутим, једне вечери сам одлучио да легнем раније да бих устао раније и почео да тренирам. Свакодневно излагање ригорозном тренингу придодао сам још нешто, а што нисам практиковао годинама – одлазак на литургије. Додуше, у почетку су то биле вечерње службе, пријала ми је празнина цркве уз присуство појаца, свештеника и тек  по мали број верних, али знао сам врло добро да ми присуство на вечерњи не значи ништа ако не одем на оно главно – Свету Литургију у недељу ујутру. Иако сам и раније, с времена на време, одлазио на Службе недељом и празницима, дешавало је да ме неки немир увек савлада, па сам често одлазио, или боље речено бежао не чекајући да примим нафору од свештеника. Тако сам одлучио да кренем на Литургију и останем до краја. Разлика између садашњег и тадашњег мог присуства на Литургији била је у мојој пажњи, односно непажњи. Нисам обраћао на ток Литургије, нисам се ни трудио да разумем свештеника који служи Богу са Олтара, иза Двери, био сам само пасивни посматрач нечега за шта верујем да је нешто највише, најсветије и најлепше на свету. Онда сам, напрасно, донео одлуку која ми је, у најблажу руку, променила живот – окренуо сам се Богу! И то не само онако, овлаш, да идем ту и тамо у цркву, већ активно да узмем учешће у литургијском животу. Почео сам да се молим, да одлазим на Литургију, да постим и изучавам Православну теологију, наравно – уз велики страх и опрез.

 

Зато сам се искрено и обрадовао када сам приметио да је моја локална црква сваке недеље дупке пуна, али сам се још више обрадовао када сам на интернету наишао на гомилу људи који, иако нису Срби или било који други Православни народ, у ствари исповедају Православље и активни су учесници у спасоносној мисији Цркве на земљи. Срце ми је било пуно када сам видео гомилу Арапа, Енглеза, Американца и Италијана како, заједно са нама и Русима, држе веру Православну на исти, непромењиви, начин као и ми. Још сам се пријатније изненадио када сам видео да сви ти људи, у неку руку, и разумеју, можда, мало мрачнију естетику наше вере. Али, како сам се брзо одушевио, тако сам се брзо и ражалостио када сам видео да многи, не само иноверни, већ и неки Православни, критикују Православље због свог „мрачног“ тоналитета. Тако сам и наишао на коментаре који схимонахе називају сатанистима, због чувања лобања уснулих монаха на Светој Гори. Неки „прогресивни хришћани“ су чак и нашу литургијску музику, појање, називали „сатанистичким“ јер, по њима, тоналитет појања је превише „мрачан“.

 

 

„Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети чак и када умреш.“(Светогорска изрека)

 

Живећи као Православни хришћани, ми се сећамо Велике Жртве коју је Христос поднео за цео људски род. Поред Смрти на Крсту и Васкрсења, ми се сећамо и Христовог боравка у паклу. Иако су Га људи, из незнања и маловерја, одбацили, мртви у аду су знали да ће Спаситељ доћи да их избави из паклених окова и вечне смрти. Зато је Христос, пре него што је објавио Своје Васкрсење живима, сишао до самог понора пакла да Радосну вест проповеда нашим прецима од Адама и Еве, све до старозаветних пророка. У трећи дан је Христос, коначно, уставши из мртвих разрушио паклене двери и људском роду дао Вечни Живот. Како је записао свети апостол Јован Богослов у свом Јеванђељу: „Јер Бог је толико заволео свет да је дао Свог Јединог Сина да свако ко у Њега поверује не погине, већ да има живот вечни“, дакле  - вером у Христово васкрсење, ни ми нећемо умрети јер нас је Он из смрти избавио.

 

 

Међутим, живот Православног хришћанина, иако делује тако, уопште није једноставан. Православни начин живота, поред радости у Христу, дато нам Његовим Васкрсење, не значи да будемо пасивни у вери. Некима је можда најлакше да кажу „верујемо у Исуса Христа, ми ћемо се спасти“, али нама, Православнима, исповедање вере речима није гаранција да ћемо, након смрти, отићи у рај. Штавише, записано је у Новом Завету, да и сам ђаво зна са Христа, да му признаје власт. Демони су, при Христовој појави, викали: „склони се од нас, Сине Божији, још није дошао Час!“ Дакле, ако би се водили логиком да се само пуким исповедањем вере можемо спасити, значило би онда да би се и сам ђаво и сви његови демони могли спасти вечног огња само пуким признањем Христа као Бога. Па и то је мало иронично, јер и ђаво и његови демони знају за Христа и признају Му Власт над небом и земљом, док човек, најлепша и највиша Божија креација, има срца да каже: „нема Бога!“, па колика је то побуна на Господа када ни ђаволи немају храбрости да одрекну Божијег постојања, а човек, створен по Лику Господњем, може тако бесрамно и хулно да се дигне против Оног који не само да га је створио, већ и живот положио за њега, како не би, у смртном, часу, завршио у огњу пакла и вечним мукама.

 

Сећајући се дакле на Христово страдање, силазак у пакао и славно Васкрсење, наша је обавеза живимо са непрестаним сећањем на Христово спасоносно дело. Убијањем љубави према свему на овом свету, пролазном и трулежном, ми уистину исповедамо Христа и наду у вечни живот. Из тог разлога се исто сећамо да смо ми, као и цела творевина земаљска, само гости на овом свету, да смо пролазни и ништавни у односну на Господа и да можемо у сваком трену изаћи испред Њега да одговарамо за своје поступке у овом животу. Па ни смрт, верујући у Христа, ми не признајемо као крај, већ само прелаз у нешто непролазно и вечно. Живећи у покајању и тами, ми се, заиста и непрестано, молимо да нас Светло Божије милости обасја.